Ponekad se pitate šta nije u redu sa ljudima – kao da govorite zidovima i to jezikom tepiha, koji zidovi ne razumeju. Niko vas i ne sluša, svi su rasejani, a kad se baš potrudite da objasnite ono što mislite i osećate, vidite u njihovim očima da su odsutni, da se nalaze u mislima na nekom drugom mestu gde su pobegli, jer ste ih bolno smorili.
Kada vas drugi uporno ne razumeju, verovatno nije do njih, nego do vas. Ostavite se pokušaja da objasnite sebe zidovima, smotajte svoj tepih i odnesite ga na tresenje, pranje, četkanje. Da, možete odneti taj materijal terapeutu, ali neće vam on usisavati tepih – taj posao je ipak sasvim na vama i do vas. Da, pokušavam da kažem da ste vi uzrok nerazumevanja koje pronalazite u drugima. Da sami sebe ne razumete. Ono što pokušavate kad napadate zidove, jeste da čujete odjek opravdanja i izgovora koje ste smislili, da dobijete fidbek, da vam neko kaže “da, u pravu si, potpuno te razumem”, da vam pomogne da uverite sebe u nešto u šta ni sami ne verujete. Zidovi vam čine neviđenu uslugu. Poručuju vam da vam je tepih u stanju razvijanja neke jednoćelijske kulture.
Prestanite da razmišlajte naglas u prisustvu zidova i uđite u sopstveno prisustvo. Pozabavite se tepihom. Isprašite svoja osećanja. Dobro ih isprašite. Udarajte, dok vam ne ponestane snage. U tom oblaku prašine koju tepih iskašljava kao mačka loptice dlake, lebde čestice razumevanja koje tražite od zidova. Kao i uvek, rešenja su u vama, zajedno sa problemom. Samo treba da postavite sebi prava pitanja. Da stupite u komunikaciju sa sobom. Pri tom, morate zaobići osobu za koju verujete da ste vi (ne, to je tepih), morate je čestito izudarati praherom, da bi izbacila sve te prašnjave ego gluposti, da biste podigli kovitlac osećanja, koja će vam ukazati na prava pitanja.
