Ali, ako ne postavljate pitanja svojoj osobi, kome ih postavljate? Svom biću. Onom što ste gurnuli ispod tepiha. Onom koje sluša bez predrasuda i osude i daje iskrene odogovre, ne vodeći računa o tome koliko će visoko ego vaše osobe dići nos.
Da biste razumeli sebe, morate se poduhvatiti napornog posla. Morate prihvatiti sebe, sa svim glupostima svoje osobe. Morate dati sebi fore da samo budete, šta god da ste. Možda vam se to neće dopasti, možda ćete se nervirati i ljutiti na sebe – ne osuđujte, prihvatajte. Što je veća količina ljubavi koju sebi upućujete, do je dublje razumevanje koje postižete.
Na kraju, možete doći do toga da uopšte ništa i ne morate da razumete, da je prihvatanje sasvim dovoljno. Možda će razumevanje doći evolutivnim putem. Možda uopšte više neće biti važno. Možda ćete prosto ceniti sebe, bez nekog posebnog razloga, ne orijentišući se prema bilo kakvim vrednosnim skalama, ne primenjujući nikakva i ničija merila.
Zaćutaćete i prestati da smarate zidove. Zastrćete pod svog života suštinom svog tepiha, čiju je mekoću tako prijatno osećati pod bosim nogama, čije šare vas uvek razvesele, koji vam se prosto sviđa. Nikome drugom ne mora da se sviđa. Niko kome se ne sviđa nije pozvan da se izuje i oproba njegovu mekoću bosim stopalima.
I može vam se desiti nešto sasvim iznenađujuće – vaš tepih može divno pristajati nekom zidu.
Naslovna fotografija: instagram.com/atyourtaste
Aleksina Đorđević
