Ali šta ja znam o zreloj ljubavi? Meni to samo tako izgleda sa strane. Možda te ljubavi što su se tako okončale i nisu bile tako zrele, iako je izgledalo kao da jesu. Delovale su mirno i stabilno, bez destruktivnog upliva strasti i drame. Možda dečijem srcu sve što je nalik na odrasle deluje tako sa strane, iako dobro zna da je iznutra, u bliskom odnosu sa odraslima doživelo toliko nedoslednosti, ludila, surovosti, sebičnosti, neprihvatanja i nedavanja, da nikada nije uspelo da poraste, jer je usled pothranjenosti zaostalo u razvoju.
Srca sa posebnim potrebama prepoznajem svuda oko sebe. Dečija, nedorasla. Srca sa velikim očima koje trepću u čudu – šta se to sad, zaboga, dešava?! Jer, dečijim srcima se stalno nešto dešava, ona ništa ne čine namerno i ciljano, jer su naivna i stalno očekuju neko čudo. I kad se pojavi neki raspali cirkus, dečijem srcu to liči na čudo, odmah kupuje karte za sve predstave iz prvog reda i sa istim oduševljenjem gleda vratolomije na trapezu, olinjale lavove i tigrove kako mrzovoljno prolaze kroz vatrene obruče i skaču sa jednog mesta na drugo, žalosno neduhovite klovnove i tužne slonove čija se veličanstvenost zadržala jedino u njihovoj veličini. Šljokice pljušte, svetla trepere, pucaju bičevi, tela lete kroz vazduh i nikad ne padnu. Čudo!
