Jer mi nismo u stanju da mirno čekamo. Ne možemo da isključimo mozak da ne tripuje i ne nervira se, iako pokušavamo na sve načine. Ali kad primetimo da smo već obrisale svu prašinu, oprale sve sudove, usisale i oribale sve podove, odgledale sve serije i razgovarale sa svim drugaricama, a da i dalje čekamo, poludećemo, koliko god bile strpljive i spremne na sve.
Muškarci žive u paralelnom univerzumu u kome se vreme drugačije meri, pa ako se jave posle tri meseca, a mi smo ih već otpisale i zaboravile, biće uvređeni našom površnošću, ne znajući ništa o tome koliko smo čekale taj poziv i koliko radne terapije smo primenile da izlečimo ludilo u koje nas je to čekanje oteralo.
Muškarci nas izluđuju, ali možda ne treba da očekujemo da će ikada biti drugačije, nego da im odamo priznanje za ono u čemu su šampioni univerzuma.
