Svi poznajemo ljude koji idu u ekstrem kada se radi o empatiji: postoje oni koji će dojuriti do nas sa tepsijom vruće lazanje da nas uteše što nam je umrla mačka, a ima i onih koji nas teraju da radimo do devet uveče na dan kada su nam deca imala solo program u mjuziklu za sve sedme razrede. U principu, ovu drugu sortu bismo oslovili sa đubre-hladnog-srca. Ali, biologija nije u pravu – nije srce hladno, nego mozak.
Kao i u svakoj biološkoj funkciji, postoji vrednost preživljavanja i u osećaju empatije prema drugima; kada se udružimo sa kolegama da završimo projekat, osećaj je mnogo bolji nego kada radimo sami.
I, da budemo fer, sve je to mnogo više od pripreme nekog nastupa, recimo. Radi se o funkcionisanju mozga. Naš moralni sistem umnogome zavisi od toga kako se povezujemo sa drugima; što se osećamo povezaniji sa drugima, veća je naša želja da osetimo i pokažemo saosećanje ili velikodušnost.
Deo biologije dolazi iz fenomena uključenog u takozvane neurone ogledala. Neko uradi nešto u našoj blizini (zevne ili prekrsti ruke) i mi to primetimo, te i sami napravimo isti potez. Neuroni ogledala – kao malene, neurološke kamere – snimaju život onako kako se događa u trenutku dok ga živimo. Oni su način preko kog deca uče zašto se pokupi južnjački akcenat, recimo, ako se živi na jugu. Ovi neuroni se nalaze u različitim delovima mozga i aktiviraju se kao odgovor na postupke ljudi oko nas.
Što smo bliži drugim ljudima, srećniji smo
Kada vidimo osobu koja izvodi neki pokret ili radi nešto, automatski želimo da simuliramo taj isti pokret (zatvoreni moždani krugovi nas, doduše, mogu u ovome sprečiti). Ovo se, na primer, može odnositi na situaciju gde, kada neko gleda emisiju “Dancing With the Stars” i poželi da odigra nešto iz emisije – to uradi mnogo bolje ako mu pravi profesionalac pokaže kako.
Neuroni ogledala su pomogli mozgovima naših predaka da budu veći, jer je njihova sposobnost učenja (a prema tome i opstanka) porasla neverovatnom brzinom.
Sjajna stvar cele priče je što se neuroni ogledala ne aktiviraju samo kod zevanja i drugih nesvesnih telesnih pokreta; naši neuroni ogledala se aktiviraju i kada su u pitanju emocije, velikodušnost i empatija.
Kada vidimo nekoga da je povređen, naš lični bol počinje da se aktivira; kada vidimo da se pauk penje uz nečiju nogu, osetimo jeziv osećaj, jer se i naši neuroni ogledala zapale.
Društveno ustanovljene emocije kao što su krivica, sram, stid i požuda su bazirani na sistemu neurona ogledala koji je svojstven samo ljudima, a koji se nalazi u delu mozga koji se naziva insula. Zbog toga osećamo tugu kada nešto percipiramo kao tragediju; možemo da osetimo empatiju prema ljudima koji su je lično iskusili. To je ono što nam pomaže da se povežemo sa drugim ljudima i da premostimo razlike.
Izgleda da žene koriste ovaj deo mozga više nego muškarci, naročito tokom godina kada rađaju.
Maja Luković je zaljubljena u lepu reč, teži srećnim i jedinstvenim trenucima. Beskrajno pozitivna i uporna.
