Kad ti je najgore, obično osećaš da si sama u tome – jer tako i jeste. Svako mora sam da prođe kroz situacije koje ga najviše bole, obeshrabruju, izazivaju očajanje i beznađe. Koliku god podršku, razumevanje i ljubav dobijali, ono što se dešava nama ne može niko da preuzme i ublaži. Kad se desi nešto strašno, bolest, gubitak, kriza, mi podnosimo udarce i ne možemo da se izmaknemo. Ono što možemo jeste da u svojoj ranjivosti, bespomoćnosti i tuzi, razvijemo filozofiju prihvatanja. Možemo da razmišljamo o tome da ćemo proći kroz to, da ćemo ugledati svetlo na kraju tunela, iako nam to sada izgleda nemoguće – sada je tako, dok ne bude drugačije, a biće, jer to je dinamika života. Od naše mentalne stabilnosti zavisi da li ćemo se od nekih životnih udaraca oporaviti i stati na noge, ili ćemo dozvoliti da nas obore i trajno savladaju.
U beznadežnim trenucima teško je zapitati se “zašto je to dobro” ili čak i razmišljati o tome da nešto grozno što nam se dešava ima svojih dobrih strana, iako smo se u prethodnim iskustvima uverili da to jeste tako. Krize su lekcije, a ljudski put je učenje kroz bol. Možda nečim lošim “plaćamo” nešto još gore, od čega nas je Univerzum sačuvao, šaljući nam ono što ćemo preživeti i podneti. Možda je dobro što smo se razboleli, jer nam je bolest skrenula pažnju i preusmerila nas da se fokusiramo na sebe, da promenimo prioritete i da shvatimo šta nam je važno (da ne uzimamo život i zdravlje zdravo za gotovo, već da naučimo da ga cenimo). Možda smo doživeli tešku nesreću i oporavljamo se potpuno “izbačeni iz stroja”, jer je put u stroju vodio u sigurnu smrt, koju smo izbegli na ovaj način (a to ne možemo da znamo). Postoji još hiljadu mogućih scenarija, zbog kojih je nešto loše bolje od nečeg još goreg, ali mi ne treba da tražimo odgovor – dovoljno je da se setimo pitanja “ko zna zašto je to dobro” i da svoj duh podesimo na tu frekvenciju. To je teško ako smo besni, ogorčeni i slomljeni, ali je moguće. Sve se događa sa razlogom – jeste kliše, ali je istina.
