Bol ne možemo da izbegnemo, ali od nas zavisi koliko dugo ćemo patiti, da li ćemo prihvatiti bol, ili ćemo pokušavati da se odupremo. Otpor će produžiti vreme patnje i stvoriti u nama čvorove ogorčenja, koji će nam suziti perspektivu, zatrovati duh i zamagliti razum.
Zato je lekcija kojoj nas uči bol, prihvatanje svojih osećanja, svoje ranjivosti, nemoći, besmisla. Boravak na strašnom mestu u nama, na onom u kome nikako nismo hteli da se nađemo, ali ne možemo da se izmaknemo, jer se dešava u sadašnjem trenutku, jer je naša realnost. Disati i živeti kroz bol, dopuštati sebi patnju koja nam kida srce i rastapa mozak, hrabro je i autentično ponašanje, koje bol zahteva od nas. To nije prkos, to nije borba, to je prihvatanje da je sada baš tako kako jeste – strašno i nepodnošljivo – i da će tako biti još neko vreme, a naše je da preživimo.
Kad nam se dešava nešto što nas užasava, remeti nas, plaši i destabilizuje i kad to ne možemo da promenimo – ono što možemo, jeste da preispitamo i promenimo svoj stav, svoje mišljenje o tome. Misli su povezane sa osećanjima i kad razjasnimo stvari u svojoj glavi, onda prihvatamo odgovornost za svoja osećanja i – osećamo se drugačije. Možda se ne osećamo objektivno bolje, ali ako promenom stava dođemo do toga da nismo ničija žrtva, da nam niko nije kriv i da ni sami nismo krivi (do prihvatanja), tada smo već na zdravijem tlu, kojim možemo lagano da bauljamo, ako baš ne možemo da koračamo – a možemo i da mirujemo, dok ne skupimo snagu da krenemo.
Izvor fotografija: instagram.com/kat_in_nyc
Brankica Milošević
