Apsolutno na isti način funkcionišu i razum i srce. Ukoliko ne nađemo način da usaglasimo naš racio i emocije, postoji velika mogućnost da ćemo jednostavno da stanemo, ukopani u mestu. I onda ćemo da sedimo u kolima dok nam ostali trube, pokušavajući da se opet pokrenemo, ali opet ćemo prebrzo pustiti kvačilo i auto će se ugasiti. I sve dok ne naučimo da nađemo tačno tu tačku balansa, mi nećemo krenuti dalje, ostaćemo ukopani. Nije problem ni to što drugima smetamo na njihovom putu, jer se mi trudimo da uradimo najbolje što možemo da se izvadimo iz situacije u kojoj smo se našli. Svesni smo da sebi pravimo najveću štetu i najveći pritisak.
Sve zavisi samo od nas, jer smo sami sebe doveli u tu situaciju. U ovim situacijama od suvozača nema ama baš nikakve pomoći. Kad naučimo da usaglasimo srce i razum, da saslušamo svaki deo sebe i iz svakog izvučemo ono najpametnije, sve će krenuti. I auto i mi. A tek kad naučimo kako da krenemo, možemo da učimo kako se zaustavlja. To se uglavnom i uči iz grešaka. Moramo više puta da se čuknemo da bismo naučili pravilno da se isparkiramo.
Ma, prvi auto ionako služi za udaranje.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Tamara Mladenović
