Greške koje pravite dajući sve od sebe da odgajite svoje dete najbolje što možete, neće naneti trajnu štetu vašem detetu, dokle god ste svesni i brižni i spremni da se preispitujete. Toksični rodtielji – oni koji nanose trajna emotivna i psihološka oštećenja svojoj deci – obično su sto posto uvereni da su uvek u pravu i nikada ne preispituju svoje postupke. Za preispitivanje je potreban izvestan nivo svesti i samosvesti i spremnosti da se uči i prave pomaci. Dakle, ova uputstva su namenjena zdravim roditeljima, koji žele da ostanu na pravom putu i svojoj deci pruže svu moguću podršku.
Ponaštajte se kao odrasla osoba
Vi donosite odluke, vaša reč je glavna, vi upravljate odnosom koji imate sa detetom. I zato se tako i ponašajte. Ako se posvađate, podlegnete besu i ponašate se ružno prema detetu, priznajte da nije trebalo tako da se ponašate, izvinite se i zamolite za oproštaj. Ukoliko dete treba da uvidi svoju odgovornost za neki postupak, podstaknite ga u tome, čak i ako ste ljuti, jer ste očekivali da se bolje ponaša i brže shvata. Važno je da uvek priđete detetu, da ono zna da može da računa na vas i kad ste nezadovoljni njegovim ponašanjem, da nije odbačeno, već da želite da učini nešto što ste od njega tražili, da ne prekrši dogovor, da ne zaboravi obećanje, da ne izbegava obaveze…Nije važno to što ste u pravu – to ne treba da bude prepreka u vašim odnosima sa detetom, ono ne treba da se oseća neupućeno, nezrelo, nevrednovano i povređeno time što ste vi u pravu, nego da u vas ima poverenja i da vam se obraća kad ne zna kako da se izbori sa nekim stvarima, zato što zna da ćete vi razumeti to što traži od vas i pronaći ćete neko rešenje. Jer to je odlika odrasle osobe.
Ne postavljajte detetu dijagnoze
Svi danas baratamo terminologijom i imamo uvid u psihološka saznanja – iskoristite to da razumete svoje dete, da uvidite njegove specifičnosti i posebnosti u odnosu na drugu decu, da otkrijete sa čim možda ima problem i kako možete da mu pomognete. Nemojte proglasiti dete hiperaktivnim, ili smatrati da ima poremećaj pažnje, ili da je autistično, tamo gde je potrebno da uložite dodatni napor da svoje dete razumete, ili da prepoznate uzroke njegovog ponašanja koje vas zabrinjava i ne sviđa vam se – u svom odnosu prema detetu, u svom pristupu vaspitanju. Ako pripisujete svom detetu razna stanja i dijagnoze, verovatno se radi o vašim projekcijama i detetovim zdravim reakcijama, nego o nekom poremećaju. Setite se da je u porodici najzdraviji onaj koji pokazuje da mu nije dobro i da ima problema – on objedinjuje porodičnu dijagnostiku i iznosi je na videlo. Nemojte čekati da se to nataloži i da vaše dete izraste u depresivnog i anksioznog tinejdžera, sa stvarnom dijagnozom. Zatražite pomoć – za sebe.
