Dakle, da ne biste poludeli zbog svakog momka, treba da poludite čim nešto osetite. I treba da očekujete da vam to donese smirenje i pročišćenje. I da budete zahvalni što se sve desilo samo u vašoj glavi, jer tu se dešavaju uzbudljive stvari, koje bi u realnosti bile možda prosto… prljave. Ne želite stvarno da doživite ono što biste realno mogli, sa svakim momkom zbog koga ludite. To je tako očekivano, predvidljivo, dosadno. Mnogo je bezopasnije vaše lično ludilo, jer vas ono spasava od onog kroz šta ne želite da prođete, ponovo.
A kad dođe smirenje, onda možete da nastavite da se interesujete za nekog, da sa njim komunicirate i da se viđate i da lagano dešifrujete korak po korak onoga što se stvarno dešava. Ili se ne dešava. Možda se nešto razvije, možda se interesovanje ugasi, možda nešto sačeka pravi trenutak i donese ispunjenje, koje bi se inače sigurno pretvorilo u razočaranje, da je eksplodiralo u onom ludilu sa kojim ste se povezli u startu.
