Zato je samokritika – samodestruktivna. Jedno je biti svestan svojih slabosti i preispitivati se u cilju boljeg upoznavanja sebe, širenja svesti i razumevanja okidača koji dovode do toga da podbacimo i pogrešimo, a drugo izražavati prezir prema sebi, zbog svojih slabosti. Kad smo nezadovoljni sobom na samodestruktivan način, verovatno smo zaglavljeni u nekom roditeljskom obrascu – ponašamo se prema sebi onako kako su se ponašali prema nama roditelji, a to nije ponašanje puno podrške, razumevanja i ljubavi. Kad smo svesni svojih grešaka i spremni smo sebi da oprostimo zbog njih, onda smo u stanju i da nešto iz tih grešaka naučimo.
Kad vam neko uputi osuđujuću kritiku, u kojoj kaže da ste nešto uradili loše, na način koji je uperen na vaše sposobnosti (ne u smislu da nije trebalo da budete tako grubi prema nekoj osobi, nego da ste bili loši u nečemu čega ste se poduhvatili i oko čega ste se potrudili, kao što je prezentacija, javni nastup, organizacija nekog događaja…) ne treba da dopustite da vas to pogodi. Kako da reaguješ? Kad ti neko kaže “bila si užasna” reci sama ono što je ta osoba zapravo trebalo da kaže: “To mi je bilo prvi put i bila je to prilika za učenje. Sledeći put ću biti bolja.” To nije pravdanje, nego lekcija za onoga ko upućuje destruktivne kritike, a ako ta osoba ne shvata tu poruku, važno je da ste se vi sebi poslali poruku podrške i razumevanja.
Konstruktivna kritika je ona koju treba da prihvatite, jer vam daje informaciju o vašim jakim i slabim stranama. Možda nije poenta u osnaživanju slabih strana, već u usavršavanju onih jakih – tako postajete ekspert u oblasti u kojoj ste dobri, a ako ste član tima, veoma je važno da u timu zauzimate baš ono mesto na kome možete najbolje da iskažete svoje sposobnosti. Naravno, ponekad morate da radite i ono što vam ne ide baš dobro i što ne volite, ali shvatite to kao izazov i priliku da savladate korektno obavljanje stvari koje vam nisu bliske i u kojima niste jako vešti.
Izvor fotografija: instagram.com/independentlovers
Brankica Milošević
