Kad prolaziš kroz težak period, depresivna si, tužna, osećaš intenzivnu emotivnu bol, ne možeš da se praviš da ti nije ništa, ili da pokušavaš da potisneš svoja osećanja zatrpavajući se obavezama i bežeći od sebe. Jasno je da ne želiš da svi vide koliko ti je loše, niti da svima objašnjavaš šta ti je, ali to ne znači da treba da se pretvaraš i da učestvuješ u društvenom životu kao ranije, da bi izbegla pitanja na koja ne želiš da odgovaraš. A ni kad odgovoriš na sva pitanja, niko ne zna kako je tebi i šta možeš i ne možeš i šta je dobro za tebe, da bi se oporavila od bola i tuge. Neki smatraju da je dobro da budeš što aktivnija i da nikada ne budeš sama, pa će te dobronamerno gnjaviti i maltretirati pokušavajući da ti pomognu, a ti imaš svako pravo da odbiješ svaku aktivnost koja te remeti. Smeš da se distanciraš od svih koji nešto očekuju od tebe, koji smatraju da treba da “digneš glavu” namestiš osmeh i pokažeš kako si jaka i nesalomiva.
Takođe, smeš da se ponašaš u skladu sa svojim stanjem i osećanjima – svuda. Smeš da imaš manji radni učinak, da se rasplačeš tako da svima bude neprijatno, da ustaneš i napustiš društvo koje ti je odjednom nepodnošljivo. Jer, ako ne možeš sebi da obezbediš dovoljno odmora i izmeštanja iz svakodnevnih situacija, koje te zapravo remete u procesu isceljenja, jer traže od tebe da učestvuješ umesto da se potpuno posvetiš proživljavanju, onda niko nema prava da očekuje od tvog učešća stopostotnu angažovanost i rezultate. Ako možeš da uzmeš odmor i spojiš ga sa bolovanjem, učini to – obezbedi sebi vreme za usamljivanje, tugovanje i procesuiranje, bez obzira što ćeš primiti manju platu – tvoje psihičko zdravlje je mnogo važnije od urednog plaćanja računa.
