Ukoliko pokušaš sa terapijom zatrpavanja bola i tuge preteranim radom, vođena logikom da nećeš stići da razmišljaš, ako si stalno zauzeta, nanećeš sebi veliku štetu. Istina je da nećeš stići da razmišljaš i proživljavaš, jer nećeš imati ni minut vremena da tuguješ i patiš, ali tuga i patnja neće nestati. One će se skladištiti u tvom telu i tražeći način da se kanališu i izraze, dovešće te do kolapsa – kroz neku bolest koju ne možeš da ignorišeš i zbog koje ćeš verovatno zaglaviti u bolnici i biti primorana da koristiš i odmore i bolovanja, da staneš, odnosno, legneš i da temeljno proživiš svoju nemoć i jad. Mislićeš – samo mi je još to trebalo, da se u ovom stanju još i razbolim – a to je tačno ono što ti je trebalo, jer telo je mudrije od naših odbrambenih mehanizama.
Da osećanja ne bi eksplodirala iznutra i nanela štetu tvom zdravlju (fizičkom i psihičkom) potrebno je da ih uvažiš i doživiš – da postaneš svesna toga da si ljuta, uvređena, besna, povređena, ranjena, bespomoćna. I naravno da bi dala sve da se ne osećaš tako, kad te ta osećanja preplave i kad se uplašiš da ćeš poludeti, da ćeš pući i raspasti se.
Da li si nekada probala? Da dozvoliš sebi da poludiš, pukneš i raspadneš se?
Ili te strah uvek zaustavi i natera da sebi skreneš pažnju nečim, da se anesteziraš, da se načim zaokupiš kako bi potisnula osećanja?
