Kad dođe do raskida, uvek je bolno. Čak i kad doživljavaš olakšanje, jer napuštaš loš i toksičan odnos, uopšte nije lako. Ali najgore je kad si ostavljena usred odnosa – ti si mogla još i mogla si bolje i nisi uopšte ni mislila da nećeš imati priliku, da će partner odustati, izdati te, otići i ostaviti te. Ti nisi potrošila ni pola od svega što si imala da pružiš u toj vezi, a sada si ostala sa tim nepotrošenim osećanjima i vrednostima, koje te pritiskaju kao nepodnošljiv teret. Preispituješ se i kaješ i ljutiš i pokušavaš da se približiš bivšem i patiš i osećaš se krivom i osećaš se izdanom i sve je besmisleno i sve je naporno i sve je bolno. Agonija traje i traje.
Znaš da moraš da prođeš kroz taj deo patnje, pre nego što počneš da se opredeljuješ za sebe i svoj život, pre nego što stvarno prihvatiš da on više nije deo tvog života i da dalje moraš sama. I pre nego što pomisliš da ćeš možda opet voleti. U ovom trenutku, sve je to daleko. Ali osim što patiš iz sve snage, potrebno je da osnažuješ svoj duh, da bi tu patnju iznela i ušla u narednu fazu isceljenja. Kad si u daunu i kad osećaš da tvoj život više nema smisla, seti se da si nekad bila stabilna i razumna osoba i da si znala istinu o sebi, o bolu, o riziku povezivanja sa nekim, o tome da je srce sposobno da se slomi u kristalnu prašinu i da se ponovo sastavi – preslišaj se, osetićeš odjek te istine u sebi, ona se nije promenila samo zato što si ti sada slomljena.
