Ubeđeni smo da je sve u glavi i da je naš um apsolutni vladar naše realnosti – i jeste, ali mi mu dajemo tu moć. A ko smo i šta smo mi, ako nismo sopstveni um?
Pa, mi nismo sve svoje misli, ni sva svoja osećanja, mi smo kompleksan spoj duše i tela, psihe i bića, energije i hemije, nagona i svesti… i još koječega. Postizanje integriteta je zapravo upoznavanje, osvešćivanje i prihvatanje svih delova sebe, suštinsko shvatanje iz koliko se fragmenata sastojimo i koliko su oni svi povezani, prožeti jedan drugim, neodvojivi i pripadajući. Kao i koliko toga što mislimo da smo mi sami uopšte nije naše i autentično, koliko smo pogrešnih ubeđenja pokupili i koliko smo naškodili sebi time što nismo znali ko smo i nismo umeli da budemo to što jesmo.
Dakle, generalno smo skloni da se identifikujemo sa svojim mislima, sa svojim umom, da potonemo u njegove vrtloge i upadnemo u njegove zamke, jer nas niko nije učio da koristimo um kao instrument. On je glavni i mi smo bespomoćni. Osim što nismo, jer ako smo svesni da postoji tako nešto kao što su zamke uma, onda postoji i nešto iznad uma – a to je svest. Da se izjednačimo sa svešću ne možemo, jer smo dovoljno svesni da smo često nesvesni i da je dostizanje svesnosti povremeno i sporadično postignuće, a čak i kad najveći deo realnosti provodimo u sadašnjem trenutku i u svesnosti, ona opet zna da isklizne – jer um voli da sedi u fotelji i izdaje instrukcije i naređenja.
