Slušanje unutarnjeg glasa je jedna od onih najvažnijih stvari koje učimo na najteži način – obično znamo da je trebalo da poslušamo sebe, a ne nekog drugog, tek kad to ne uradimo i suočimo se s posledicama. Dobro poznajete taj osećaj – kad znate da je trebalo da slušate sebe, ali ne znate zašto to niste učinili. A kad se preslišate, ispada da niste bili sigurni, da ste smatrali da je razumnije da se priklonite onome što su drugi zastupali i što je delovalo tako uverljivo i razumno, nego da slušate svoj usamljeni glasić, koji se jedini bunio. I kao da to iskustvo nikada nije dovoljno – verovatno ćete se i sledeći put naći u istoj situaciji i biće vam teško da odolite ubedljivim razlozima drugih.
Unutrašnji kompas je na testu svaki put kad ne znate šta da radite, odnosno, kad morate da birate, da li da uradite ovo ili ono, ili nešto treće, ili da ne radite ništa. A kada se osećate dezorijentisano, vaši bližnji to primećuju i pokušavaju da vam pomognu, ili sami tražite savet. To je dobro, ne treba da ignorišete nastojanje drugih da vam olakšaju i treba da primite dobre savete, od onih u koje imate poverenja. Ali, najbolji saveti su oni koji vas upućuju da sagledate šta je ono što sami želite – kakve ishode zamišljate, čega se plašite, kako se osećate kad pomislite na ovaj ili onaj način da pristupite problemu. Ponekad je iskustvo drugih korisno, naročito u nekim praktičnim pitanjima. Ali, samo vi znate šta je ono što želite i kakva su vaša prava osećanja.
Razum nalaže da se ide najsigurnijim, utabanim putevima. A ako ste upravo problemom sa kojim se suočavate pozvani da iskoračite iz svoje zone komfora, da rizikujete i krenete putem koji nije siguran i utaban i zdravorazumski proveren i “overen”, tada dobronamerni saveti ne vibriraju sa onim što je vama potrebno, nego sa onim čega se plašite. Vođeni strepnjom i nesigurnošću, možete napraviti izbor koji će biti kompromis, koji će naneti najmanje štete i “tamponirati” promene koje morate da uvedete, ali sa kojim vaše srce neće biti zadovoljno.
Nikada nećete saznati šta je moglo da se desi i šta ste mogli da postignete, da ste se odvažili, odbacili kompromise i krenuli tamo kuda vas srce vodi. A kada tako postupate, neuspeh nije poraz, nego dragocena lekcija. Nekada je put koji pređete jer ste ga sami odabrali, vredniji od svakog krajnjeg ishoda, a iskustvo koje na njemu steknete je neprocenjivo. Kad pomislite na one teške i bolne stvari koje ste doživeli kada niste hteli nikog da slušate i išli ste glavom kroz zid, da li biste ih se odrekli? Ili biste sada opet uradili isto? Verovatnije je ovo drugo.
