Čekajući pravi trenutak da nešto uradiš, započneš, zatražiš, osvojiš, možeš provesti život u čekanju. Vrebanje pravog trenutka pretvori se u naviku preispitivanja svakog trenutka, i onda – trenuci nekako iskliznu i promaknu. Prođu, dok ti sumnjaš, posmatraš i preispituješ.
Zamišljaš da će velika i prava šansa biti obeležena na neki način, nekakvim runama ili heraldičkim oznakama, da će biti praćena znamenjima, dugama, trubama, jednorozima. Očekuješ da se trgneš kad je prepoznaš. Ali u realnosti se obično ne dešava ništa slično. Šansa se isto tako šunja i prikrada, kao što ti vrebaš i ne daje od sebe neke jasne znake. Ne nosi u rukama crveni buket, po kome ćeš je poznati, niti tablu na kojoj je napisano tvoje ime. Šanse nisu ekskluzivne. One su kao čamci koji prevoze putnike namernike – ako se ti ne povezeš, očekujući da po tebe dođe carska galija, ili romantična gondola, u čamac će uskočiti neko drugi, koji nema neka očekivanja po pitanju prevoznog sredstva i jedino želi da prevali neku razdaljinu.
Očekivanja su jedan od glavnih razloga za neprepoznavanje i propuštanje šanse – a još jedan je ubeđenje da nešto ne zaslužuješ i da potencijalna šansa postoji samo zato da bi te “navukla” i ponizila, da se uveriš kako ne vrediš i ne zaslužuješ. Mnogi sa te pozicije pristupaju šansi i uspevaju na neverovatne načine da zabrljaju i upropaste svaku priliku koja im se ukazuje.
Ma koliko priželjkivali priliku, otvaranje neke prečice do cilja kojem stremimo, ponekad nismo u stanju da krenemo tom prečicom kada se otvori, jer duboko u sebi, jednostavno ne verujemo da nešto može da nam dođe tako lako, bez ikakvog truda i napora i da sve što vredi moramo da osvojimo napornim radom, krvlju, znojem i suzama. Ponekad ne prođemo kroz Trijumfalnu kapiju samo zato što nas je neko povezao do nje, umesto da smo okrvavili stopala pešačeći bosi da je dosegnemo.
