Ubeđeni smo da moramo da se mučimo i preziremo i osuđujemo one koji samo “uskoče” u nešto, ne vodeći računa o svojim zaslugama i kompetencijama. Oni imaju više sreće nego pameti, ili su prosto budale, ali ih prati sreća, ili su beskrupulozni i spremni na sve da dobiju ono što žele. A mi smo strogi i dostojanstveni i čekamo svoju priliku, koja takođe mora biti stroga i dostojanstvena. Možda nismo ostvarili svoje snove, ali zadržali smo čast i dostojanstvo, jer se nismo valjali po blatu, nismo nikada tražili pomoć i nismo hteli da se guramo. Nismo stajali u redu, nego smo svoju priliku uljudno čekali, stojeći sa strane. I tako su čamci prolazili, a putnici namernici uskakali do kolena u mulj, da bi uskočili i da im čamac ne bi pobegao.
Posmatrano na taj način, može se reći da nikada nismo stvarno nameravali da se ukrcamo i otplovimo. Ali mi smo ubeđeni da jesmo, samo smo imali nekoliko uslova pod kojima ćemo pristati na ono što hoćemo.
E, zato su nam pred očima promakle čitave fregate čamaca prilika. Zato što smo smišljali uslove, dramili i komplikovali da bismo sebi pribavili važnost, tamo gde su drugi, neopterećeno i spontano skakali, valjali se, jurcali, odlazili i uspevali. Njima nije ništa bilo ispod časti, samo su išli za onim što žele. A mi smo gledali uvređeno i mislili kako nije fer što nedostojni imaju sreće i tešili se pomišlju “Neka, neka, doći će i moj trenutak, a onda ću svima da pokažem”.
Ako nemate sreće, to je zato što ste arogantni. Ako vam prilike promiču i ne prepoznajete ih, to je zato što ste ograničeni i zatvoreni. Ako uspevate da upropastite svaku priliku, to je zato što verujete da ste nezaslužni i da ste žrtve. Razmislite o tome, kad razmišljate o fer raspodeli šansi među ljudima. Postanite putnik namernik, umesto da ostajete kritičar i sudija.
Naslovna fotografija: instagram.com/pepamack
Brankica Milošević
