Ta divna usamljena žena, više ne zna da je divna. Možda je godinama odbijala gruba nabacivanja, bezobrazne ponude, oženjene tipove koji su hteli „da joj pomognu“ klince željne iskustva i seksualne razuzdanosti. Možda je ponekad pristajala i prihvatala neku ponudu iz straha da su njeni kriterijumi previsoki i da će odbijajući sve redom, propustiti da prepozna nekoga ko bi možda bio prihvatljiv, ko bi pored nje postao čovek vredan pažnje, uz njenu ljubav i predanost. I iznova otkrivala da je uzalud pokušavala da u polupristojnim i poluprihvatljivim ponudama otkrije potencijal za vezu, za iskren i dubok odnos. Možda se osećala kao komad mesa u izlogu, kao seksualni mamac, pitajući se šta sa njom nije u redu, šta je to u njoj što privlači samo pogrešne tipove, koji nemaju šta da ponude, nemaju šta da dele, nisu u stanju ništa da nauče i ne žele ništa osim seksa. Možda je počela da prezire seks, postala je preosetljiva na telesnost, postala je stroga i ljuta i počela da posmatra muškarce kao konzumente i potrošače, kao grabljivce i predatore, a ne kao potencijalne partnere, kao osobe vredne pažnje i interesovanja. I negde zna da nije u pravu, da je to pogrešan stav, da ne postupa dobro prema sebi, da ne treba da razivja osećanje krivice i ogorčenja i da odbacuje deo sebe koji čezne za odnosom, za ljubavlju. Kako da prestaneš da sumnjaš u svoju vrednost i da se preispituješ, ako si ti ta žena, predugo sama, nevoljena, negrljena, ničija? Kako da budeš dovoljna sebi, kad ti nedostaje partnerstvo? Kako da voliš sebe, kad u tvom životu nema muškarca da ti dokaže da je to moguće, da si vredna ljubavi?
