Surova definicija ljubavi glasi – davanje bez očekivanja ičega zauzvrat. Mislim da ni mnogi sveci nisu bili dorasli ovoj definiciji i da su postali sveci i mučenici iz ambicije i krajnje sebičnih razloga. Učiniti sebe žrtvom, onom koja je uvek najbrižnija, najbrža u davanju, nuđenju, činjenju i potčinjavanju, ima svoju satisfakciju u osećanju da smo bolji od drugih i da drugi to znaju, jer im naturamo osećanje krivice svojim ponašanjem, a to je još i dodatna satisfakcija koja se tiče moći – iako to sebi nikad ne bismo priznali.
Oni koji ne misle da su bolji od drugih u stanju su da gaje onu zdravu dozu sebičnosti, koja zapravo znači da su sposobni da daju sebi, kao i drugima. Ako ste u poziciji da drugi zavise od vas, naučićete da prestanete suviše da dajete, putem zakona opstanka – ako sebi ne obezbedite odmor, zadovoljstvo i osećanje smisla, nećete uopšte imati šta da pružite onima za koje ste zaduženi i svi će biti veoma frustrirani i nezadovoljni.
Ali možda možete da naučite da prestanete suviše da dajete, pre nego što vas život tako pritesni, da ne možete da dišete. Možda možete da se snađete za postavljanje prioriteta, pre nego što se prioriteti nametnu i nateraju vas da im se povinujete. A možda možete i prestati da se osećate kao žrtva, kao neko ko je suviše dobar i drugi ga uvek iskorišćavaju.
