Svi koji su vam bliski, znaju da ste introvertni, ali ipak vam ponekad govore ili indirektno poručuju da ste sebični, kada odbijete da učestvujete u nečemu za šta su oni uvereni da je fantastična zabava i ne samo to – da vam čine uslugu „izvlačeći“ vas iz kuće i forsirajući socijalizaciju i druženje koje jedino želite da izbegnete.
Ne krivite ih, jer znate da vas oni prosto ne razumeju, ako i sami nisu izrazito introvertni. Možda su čak negde čuli i pročitali da treba što više da angažuju svoje introvertne prijatelje i posmatraju vas kao neku vrstu bolesnika na oporavku, pa se trude na sve načine da vam taj oporavak omoguće. A vi ste nezahvalni i ne cenite njihove napore, jednostavno odbijate pomoć (koju nikada niste ni tražili). Onaj deo vas koji uvek posmatra sa velike distance (pa zato ima dobru perspektivu) zna da su oni zapravo sebični, ali da su toga potpuno nesvesni i da ne vredi da pokušavate to da im objasnite, jer ćete ih povrediti i uvrediti. Ali onaj deo vas koji oduvek apsorbuje uticaje, uverenja i poruke svih oko sebe, koji je izveo mnogo nasilja nad sobom pokušavajući da se prilagodi, govori vam da oni imaju najbolje namere i da su u pravu, da sa vama zaista nešto nije u redu i veoma vam je teško da ih izneverite. Zato često birate da izneverite sebe. Lakše vam je da se osećate loše u društvu nego da sate dragocene samoće provedete analizirajući sebe i udarajući glavom o zid osećanja krivice. Vi ne želite nikog da povredite, čak ni ako to znači zauzeti se za sebe i svoje potrebe.
Ali, niste vi krivi zbog toga. Niko vas nije naučio da prihvatite, volite i poštujete sebe, da budete samosvesni i da se dobro osećate u svojoj koži. Upravo su vam svi poručivali da ste čudni, hladni, distancirani, da niste dovoljno ovo ili ono, da vam treba više ovoga ili onoga – i niko vas nikada nije pitao šta je ono što vam je zaista potrebno? Niko vam nije odobrio da uživate u onome u čemu zaista uživate, jer je to toliko različito od onog u čemu oni uživaju i veruju da bi svaka normalna osoba u tome trebalo da uživa. U društvu, interakciji, piću, bučnoj muzici, otpuštanju kočnica, zabavi. Oni ne primećuju da vi uživate u svemu tome, na svoj način i onda kada imate dovoljno energije da učestvujete. I ne razumeju da je za vas takvo angažovanje jednako nasilju, onda kada nemate dovoljno energije i kada samo želite da budete sami i da se opustite uz svoje omiljene sadržaje. Veruju da vas spasavaju od samoće, da vas normalizuju i više od svega, da vam pokazuju koliko im je stalo do vas, kad insistiraju i ulivaju vam osećanje krivice, uvereni da rade pravu stvar.
Oni koji nisu izrazito introvertni, jednostavno ne znaju šta to znači ostaviti nekog na miru, sa uverenjem da je tom nekom sasvim dobro u tom miru i da ga zaista ne treba proveravati, izvlačiti iz kuće, gurati u druženja i interakcije, upoznavati ga sa zanimljivim osobama i podsticati da ostvaruje društvene i emotivne veze. Mogli bi jednostavno da vas shvate ozbiljno, da vam veruju da umete da izađete na kraj sa sobom i da organizujete svoje vreme, da znate šta vam prija, a šta ne i šta hoćete i šta vam je potrebno. Umesto toga, oni vas tretiraju kao „slučaj“.
Zašto?
