Nama ljudima to ide nekako po difoltu – u stanju smo da beskonačno držimo pažnju na lošim stvarima, da se brinemo, premotavamo po glavi horo-filmove, zamišljamo najgore ishode i pronalazimo razloge zbog čega nešto ne možemo da uradimo. Negativnost nam ide lako i jednostavno, bez ikakvog napora, samo se prepustimo crnim mislima i one jedna drugu hrane i osnažuju. Dok kažeš „keks“ uploviš u anskioznost i depresiju, a da se ništa stvarno nije ni desilo, osim u tvojoj glavi. Stvar je u tome da je nama istinito ono što možemo da zamislimo i da smo skloni da se držimo negativne realnosti u svojoj glavi sa mnogo više istinskog uverenja, nego što smo spremni da uložimo u postizanje promene polariteta u korist pozitivnosti.
Biti pozitivan, ne znači biti uvek srećan, stalno se smejati, nemati nikakve brige, ne biti nikada ljut i povređen, ne pomišljati sve najgore… To prosto znači biti svestan snage svog uma i koristiti je voljno, svesno i namerno da držimo fokus na realnosti. Jer u realnom svetu, uvek imamo neki izbor i visok stepen odgovornosti da taj izbor napravimo – ta odgovornost je verovatno ono od čega bežimo u negativnost, jer kad ne možemo ništa da učinimo i kad smo ubeđeni da će sve ipak na kraju biti katastrofalno, šta god mi učinili, onda nemamo ni odgovornost za svoja dela, niti osećamo obavezu da bilo šta činimo. Jer, ne vredi.
Taj lukavi manevar uma, kojim sebi oduzimamo moć delovanja je ono što treba da demaskiramo i prevaspitamo. Zato što nije istina da ne vredi i tu smo da činimo sve što možemo dokle god smo živi, ne očekujući da budemo posebno nagrađeni i odlikovani za svoje napore, jer ti napori čine kvalitet našeg života.
