Takođe, svi znamo kakvo crnilo umemo da priredimo sebi kad počnemo da govorimo sebi kako smo bolesni, kako nam je loše, kako smo uvređeni, kako nas neko loše tretira, kako smo neshvaćeni, usamljeni, odbačeni… Jasno nam je da tonemo u bedak još dublje i efikasnije, zahvaljujući samosažaljenju, besu, osvetničkom raspoloženju, jer tim osećanjima hranimo svoje loše raspoloženje, nesigurnost i neuravnoteženost. Snagu pozitivnog mišljenja (hrabrenja sebe kada nam je teško) uglavnom shvatamo na osnovu snage sopstvene negativnosti, koju smo toliko puta iskusili. Samo, izgleda da nam nije potreban nikakav napor, da bismo se prepustili negativnim emocijama i crnim mislima, a potreban je i te kakav mentalni napor da to ne učinimo, da se umirimo i da pokušamo da sebe ohrabrimo i utešimo.
Autosugestija ili ubeđivanje sebe, najjednostavniji je i nabolji alat za programiranje uma, a ne zahteva posebnu veštinu, samo treba da navikneš da je praktikuješ, u običnim, svakodnevnim situacijama. Recimo, ako žuriš i sve vreme si u panici da ćeš zakasniti, sigurno ćeš zakasniti, jer u žurbi nisi ništa spretnija i ništa ne uspevaš da uradiš brže i efikasnije. Ukoliko podlegneš nervozi, preznojavaš se i petljaš, ništa ti neće ići za rukom, a ukoliko uspeš da ubediš sebe da će sve biti u redu (čak i ako zakasniš), da se umiriš i zadržiš prisebnost, najveće su šanse da zaista sve bude u redu – da tog jutra svi zakasne više od tebe, da te uhvati “zeleni talas” i stigneš brže nego inače, ili da te neko poveze – uvidećeš moć pozitivne autosugestije na delu.
