Nije lako osloboditi se prošlosti, baš kao što nije lako rastrebiti ormar – sve one divne stvari u koje nikada nećete stati, jer nikada nećete toliko smršati, i sve one lude stvari, koje nikada nećete imati priliku da obučete, jer ne izlazite iz zone komfora i ne pravite ludosti…
Pa, šta da radite? Kad već stalno prekopavate po toj koferčini, učinite to temeljno. Izvadite svaku stvar i posvetite joj pažnju. Osetite svako otpakovano osećanje, proživite ga ponovo. Budite zbunjeni, povređeni, ljuti, neutešni, krivi. Pomilujte te stare stvari, nežno, s ljubavlju. To su dronjci vašeg života, to ste bili vi, onakvi kakvi ste mogli i umeli da budete. Niste mislili ništa loše, želeli ste sve najbolje. Bili ste glupi, naivni, neiskusni. Bili ste puni nade i očekivanja. Zašto se to pretvorilo u ogorčenost? To je vaša bol, vaša tuga, vaše žaljenje. Prigrlite ih, privijte ih na grudi, nežno, s ljubavlju. To sve niste vi, ali ste se sa svim tim potrošenim i promašenim osećanjima i situacijama srodili, identifikovali. Zato budite nežni. Prihvatite taj teret, ne pravite se turista – to je vaše. Niste vi svetski putnik, nego nosač tereta prošlosti.
Sve je to sigurno nešto vredelo. Dovelo vas je tu, gde ste sada, navelo vas da se preispitujete, presabirate, preuređujete. Pitate se ko ste stvarno, šta stvarno želite, šta vas ispunjava, kuda biste išli kada biste mogli da putujete bez prtljaga… Isplačite se nad prošlošću, lepo isperite suzama svaku emociju, dok ne ostane grumenčić zlata. To je ono zbog čega ste prošli kroz sve kroz šta ste prošli, sićušni grumenčići mudrosti, snage, hrabrosti – da se suočite i da sebi oprostite. Niste znali bolje, radili ste najbolje što znate. Čuvali ste svoj ponos, pravili ste izbore u skladu sa onim znanjem i osećajem koji ste imali. Grešili ste, naravno, svi grešimo, stalno. Kad naučite da učite na greškama, onda grešite ređe, kraće prebacujete sebi, brže opraštate…
Ono što je bila bol, sada je prihvatanje bola. To oslobađa dužnosti da taj teret nosite sa sobom. Oprostiti sebi znači spustiti kofer, baciti kamenje, krenuti do sledećeg trenutka božanstvene manifestacije čudesnosti života (zalaska sunca, kovitlanja lišća u vetru, mirisa šume…) i boraviti u tom trenutku, celim svojim bićem, telom, srcem, umom, dušom. Tada počinje zahvalnost, znak da ste se rasteretili i da možete duboko da udahnete slatki vazduh životne radosti.
Naslovna fotografija: instagram.com/atyourtaste
Brankica Milošević
