Abortus je intervencija koja vas oslobađa neželjenog ploda, ili odstranjuje plod koji se iz zdravstvenih razloga mora odstraniti. Opcija koja vam spasava život, na više načina. Pre svega, trebalo bi da budemo svesne da abortus neće ugroziti naš život i da ne rizikujemo toliko, koliko su žene rizikovale (a u nekim delovima sveta žene još uvek preuzimaju taj rizik) u predratno vreme prošlog veka, prepuštajući se rukama samoukih “babica” koje su koristile priručne “instrumente”. Žene su umirale od sepse izazvane nestručnim abortusom, umirale su na porođaju, jer nije bilo hirurške pomoći, umirale su u srednjim godinama, iscrpljene neprestanim ciklusom rađanja proređenog usputnim abortusima koje su uspele da prežive.
Danas više nemamo tu vrstu rizika, pa zato možemo da obratimo pažnju na kompleksnije probleme i emotivne povrede koje treba preživeti, kad se odlučimo za abortus, ili kad imamo spontani pobačaj, ili vanmateričnu trudnoću, ili je prekid trudnoće neophodan zbog zdravlja majke ili stanja ploda. Koliko god abortus bio bezbedan, razuman i društveno prihvatljiv čin, toliko je to čin gubitka, koji u nama izaziva pomešane emocije – olakšanje i žaljenje i gomilu nedoumica o tome da li smo poremetile prirodan tok stvari, izazvale lošu karmu, možda čak i počinile ubistvo.
