Da bismo mogli da razumemo sebe, da se sagledavamo, upoznajemo i prihvatamo, odnosno, da se razvijamo ka svojoj autentičnosti, da što više i što češće budemo ono što jesmo, neophodno je da poznajemo sva svoja osećanja. Mi možda registrujemo sva svoja osećanja, ali ako ih ne prepoznajemo kao ono što tačno jesu, već ih mešamo sa nečim drugim, onda gubimo nit koja nas vodi do uzroka tog osećanja, do nekog mehanizma i obrasca koji treba da rasvetlimo, odbacimo, prevaziđemo. Zato je važno da svoja osećanja tačno definišemo – da bismo mogli da pratimo njihov trag do mesta na kome su prvobitno nastala.
Možda se stidiš, ali zapravo osećaš krivicu
Osećanje krivice, jedan od najotrovnijih mehanizama samosabotaže, koji uglavnom usvajamo još u detinjstvu, često je maskirano stidom. Osećamo da nas je sramota i da bismo u zemlju propali, da želimo da se sakrijemo i da nikako ne želimo da nas neko podseća na situaciju u kojoj smo se tako osećali. Jer smo uradili nešto i sramota nas je, stidimo se sebe. Ponekad je stid autentičan, naročito onda kada ga definišemo kao blam, kao nešto što smo potpuno slučajno uradili glupo i netaktično i prikazali se drugima kao smotane, nesnalažljive, nametljive i ne baš pametne osobe. Ali ponekad se ispod stida krije osećanje krivice, jer smo uradili nešto zbog čega se osećamo loše i kajemo se. U tom slučaju, potrebno je da se izvinimo osobi koju smo nečim povredili ili joj nešto uskratili i da tražimo oproštaj. Prihvatanjem odgovornosti i željom da popravimo stvari, kanališemo osećanje krivice i oslobađamo ga se.
Mešamo stid i poniženje
Neko drugi može da nas ponizi – da nas izloži podsmehu ili sažaljenju, da se ponaša prema nama sa prezrenje (ukoliko to dopustimo), ali mi ne moramo da osećamo stid jer nas neko ponižava. Možemo na takvo ponašanje i da reagujemo ljutnjom, ili ignorisanjem, možemo da reagujemo i odgovorimo na izazov i da se oštro suprotstavimo osobi koja nas ponižava. Stid je međutim, lična i intimna emocija, vezana za intenzivnu neprijatnost koju osećamo kad smo izloženi, iako situacija u kojoj se osećamo izloženo, realno uopšte nije strašna, neprijatna, ružna ili bezizlazna. Dakle, poniženje nam nameće neko drugi (ponekad uspešno), a stid dolazi iz unutrašnjeg osećanja neadekvatnosti.
