Znaš da je tu – čuješ ga daleko češće i jasnije, nego svoj unutrašnji glas (za koji takođe znaš da je tu, iako je tih i nenametljiv), jer je saboter bučan i nametljiv. To je onaj deo tebe koji ti govori da nisi vredna i da nećeš uspeti, na način koji te najviše pogađa. I to je verovatno neka instalacija koja ne pripada tvom biću, to je glas tvog straha i pogrešnih uverenja koja su ti usađena vaspitanjem, glas autorieta koji te proziva, ocenjuje i potcenjuje. Možda i tačno znaš čiji je to glas, ali to ne olakšava suočavanje sa saboterom u tvom umu. Evo nekih strategija, koje treba da razviješ i praktikuješ, kako bi se uvežbala da ne veruješ saboteru i da ga ne slušaš.
Male stvari su važne
Da, super, završila si sve na poslu bez grešaka i gnjavaže, spremila si ručak za sutra, izašla u šetnju, obavila depilaciju i još imaš vremena za čitanje pre spavanja. Jaka stvar. A kad misliš da rađaš decu? Napišeš doktorat? Da se proslaviš? Zaradiš milione? Pronađeš lek za rak i nahraniš svu gladnu decu sveta? Saboter vrednuje samo velike stvari – ako još nisi ostvarila svoje snove, onda si neuspešna, ako imaš karijeru, a nemaš porodicu, isto si neuspešna, ako si sve postigla, a nisi rešila glad i ratove, opet si neuspešna. Saboter u tvojoj glavi je manijak koji ima donekle konstruktivnu ulogu ako se udruži sa ambicijama, mada… i tada će naći načina da ti ne dozvoli da budeš zadovoljna sobom. Zato treba da naučiš da istinski vrednuješ male stvari, one koje te svakodnevno ispunjavaju i podsećaju da je život lep i prijatan i da je za sreću najčešće dovoljno samo živeti. Jer, taj život se sastoji od ogromnog broja malih stvari koje svakodnevno činiš, kojima poklanjaš pažnju, u koje ulažeš svoju energiju, strpljenje, umeće, ljubav. Smisao života uglavnom nije ništa naročito veliko, nego baš ono malo, čime je život ispunjen i od čega se uglavnom sastoji.
Fokusiraj se na pobede i uspehe
Onaj ko se oporavlja od bolesti, pobeđuje kad može ponovo da pomera ruku, ili da ustane iz kreveta i svaki dan povratka običnim, dnevnim životnim stvarima je uspeh. Da bi se oporavila od destruktivnog uticaja unutrašnjeg sabotera, počni da vrednuješ i boduješ svoje uspehe. Sve što dobro uradiš, sve čime si zadovoljna, boduj. Deset poena za produktivan dan na poslu. Još deset poena za ručak. I deset za šetnju i za vreme koje si odvojila za negovanje svog tela i svog duha. Svakog dana možeš da nakupiš pedesetak poena, pa kad dođe neki momenat poraza, neki težak period u kome se osećaš kao poslednji luzer, dok unutrašnji saboter likuje i ceri se i govori ti “zabrljala si, naravno, to je tako tipično za tebe” i sprovodi orgije sa tvojim osećanjima, seti se svoje liste bodova. Ako je poraz vredan mnogo bodova, verovatno si na nuli, a možda i u minusu. Ali već sutra možeš da uradiš nešto što će ti doneti novih deset bodova. Ma možeš već danas. Ne dozvoli saboteru da obezvređuje tvoje bodovanje – lukav je taj, pokušaće. Usvoj praksu slavljenja malih pobeda, da bi ih upamtila na ćelijskom nivou i da bi verovala svojoj listi i onda kada je saboter na svom terenu – u lošim i teškim periodima. Uostalom, napravi bodovnu listu i za poraze – barem za one koji su ti poznati i sa kojima se srećeš. Recimo, neko te proziva, kritikuje tvoj rad i smatra ga bezvrednim – postaraj se da ta osoba ima isti broj poena, kao i ona koja voli to što radiš i podržava te. A onda izbroj hejtere i lajkere i saberi poene. Vidiš? Uvek će biti više onih koji su na tvojoj strani, samo je na tebi da tu podršku vrednuješ. Saboter se već postarao da hejteru da sto poena i da zanemari pet osoba koje te podržavaju, jer one su pristrasne i ne računaju se. Nije istina. Sve se računa, a taj račun je na tvojoj strani.
