Iskustvo predavanja u ljubavnom odnosu, donosi iskustvo slomljenog srca – a to nije doživeo samo onaj ko nikada nije bio zaljubljen. Koliko god vam govorili kako je to dragoceno iskustvo, a i neizbežno, kako ne možete uzeti samo dobro, divno, magično, a da ne uzmete i njegovu senku, ono bolno, razočaravajuće i prozaično, u trenutku kada vam je srece u komadima, ništa nije utešno. Osećate se grozno i želite da umrete, da više ništa ne osećate.
Tada ne znate da ćete se sabrati i pokupiti krhotine svog srca (iako ste to već radili, iako ćete to još puno puta raditi u životu), ne verujete da ćete ikada ponovo voleti, ne verujete da ćete posle (ako to ikada prođe) ostati normalni. Osećate se oštećeno, odbačeno, bezvredno, iznevereno, razočarano. Osećate da ništa nema smisla, da je život surov, a Bog još gori, nikome više ne verujete i ničemu se ne nadate. I mrzite svakog ko vam kaže da je normalno što se tako osećate i da ćete preživeti bol slomljenog srca i da ćete opet biti svoji i opet voleti. Zašto vas lažu? Ne postoji ništa, osim bola i beznađa.
Ne lažu vas, bili su na vašem mestu i sastavili su se i sabrali i sada najgore trenutke svog života mogu da nazovu dragocenim iskustvom. Ali, to vama ništa ne pomaže.
U stvari, znate šta? Ništa ne pomaže. Vi ste na mestu gde je sve crno, gorko, grozno, teško i nepodnošljivo.
Usamite se. Ne puštajte nikog ko pokušava da vas uteši. Plačite, vrtite u krug jedne te iste misli, noćima, dok se ne izbezumite od nespavanja. Poludećete. A kad poludite, laknuće vam malo.
Preispitujte se, okrivljujte sebe, proklinjite onog ko vas je doveo u takvo stanje, pustite sav otrov iz sebe – bes, krivicu, osvetu, mržnju, zavist, strah, beznađe, samosažaljenje. Pustite neka kuljaju, dok ne poteče čista tuga. A kad dođete do tuge, onda ste povezani sa svojim slomljenim srcem i spremni da prema njemu pokažete malo samilosti i nežnosti.
