Kad dođete do čiste tuge, vratiće vam se lepi momenti, a to je sledeći krug pakla. Sećanje na ono što ste izgubili, što vam je oduzeto i otrgnuto, a što vam je vitalno potrebno, da biste bili živi. Stezaće vas u grudima, gubićete dah. Plakaćete dok ne počnete da se gušite. Tada dišite. Uložite svu svoju energiju i pažnju u to da udahnete i izdahnete, da unesete kiseonik u svoj organizam. Disanje vas podseća da ste živi i da ste odgovorni za svoj život. Ne možete prestati da dišete, to vam je ugrađeno u mehanizam opstanka. Pa kad počnete da se borite za dah, setićete se da ste dužni da živite, a onda se setite da dišete svesni da svakim udahom prihvatate svoje učešće u svom životu.
Osećaćete da život nije fer i da vam je sve najbolje iskliznulo i promaklo. Možda su najbolji dani iza vas, možda nikada više nećete biti srećni, možda je to sve što je život imao da vam ponudi. Pa ipak, i dalje ste dužni da živite. Pomirićete se sa tim. Prigrlićete tugu, sećanja će početi da vas greju, umesto da vas prže i lede.
I jednog dana, shvatićete da ste dobro. Da ste ponovo radoznali. Da je svet šaren, a život brz i blistav. Da sija sunce i da sa zadovoljstvom udišete svežinu vazduha. Da otkrivate sebe iznova. Da je vaše srce iceljeno i da ste zahvalni svoj boli koju ste proživeli, jer ste opet sami sebi važni i jer vam ništa drugo i nije potrebno da biste išli dalje, osim činjenice da ste živi, da učestvujete, da dišete.
Kada se jednog dana opet predate ljubavi, bićete mudriji, zreliji, sposobniji za primanje i davanje, spremniji da prihvatite sve što ljubav donosi i da pustite sve što odnosi.
Naslovna fotografija: instagram.com/kaminav
Brankica Milošević
