A ono što preživiš, ojačava te, naravno. Kao što te i povređuje, ponekad trajno, toliko da se osećaš osakaćeno. Ali, prosta činjenica da si preživela, donosi odgovornost. Treba nastaviti dalje. Treba prihvatiti da su se neke stvari promenile nepovratno, treba se suočiti sa štetom koja je nastala, pronaći šta je ono što može da se popravi, suočiti se sa osećanjima, otpustiti ogorčenje, bes, osećanje da te je život izdao, treba se sastaviti i – možda bez nekih delova – nastaviti dalje.
Gde si ti, posle svega? Šta je ostalo posle oluje i poplave i kako da pronađeš u tome nešto dobro? Kako da u krizi, tuzi i povredama nađeš ono najbolje za sebe, kako da naučiš bez opiranja tu lekciju o prihvatanju, razumevanju, opraštanju, ili prosto, podnošenju. Kako da dozvoliš promeni da se odvija, da je prigrliš i pronađeš (ponovo) svoje mesto. Usred pustoši, na poprištu onoga što je do skoro bio tvoj život, stojiš i sakupljaš se, snaga i hrabrost dolaze odnekud, možda iz osećanja dužnosti da nastaviš, jer si još uvek nekome potrebna, iz osećanja da imaš posla i da ne možeš da odustaneš, da te život obavezuje da ga živiš do kraja, da su slabosti, krize i padovi prolazni i da sigurno ima još radosti i stabilnosti koje možeš da pronađeš i ustanoviš, iako ne možeš da ih prisvojiš i da na njih računaš zauvek.
Izvor fotografija: instagram.com/mowoblog
Brankica Milošević
