Možda nisi dovoljno dobra, možda si bolja od mnogih, a možda se samo različita, svoja i originalna. A sasvim je moguće i da si sve to odjednom.
I ti ne možeš da odbaciš svoju potrebu da budeš prihvaćena, voljena, cenjena, nagrađena, vrednovana i da te stvarno totalno baš briga šta drugi misle. I to je u redu. Zato što si sa drugima povezana kroz emotivne i sve ostale interakcije (a sve su zapravo emotivne) i zato što ti je važno šta misle oni čije ti je mišljenje važno. Stalo ti je da se dokažeš na poslu, stalo ti je da usrećiš one koje voliš, da ispuniš očekivanja svojih bližnjih. Želiš da budu ponosni na tebe. To je možda nemoguća misija, u kojoj ćeš se toliko iscrpljivati, sve dok se ne izboriš sa tuđim očekivanjima, sa sopstvenim očekivanjima, sa svojim ubeđenjima o tome šta se očekuje od tebe i dok sve te nijanse očekivanja ne dovedeš u ravnotežu sa onim što možeš i želiš.
Kad te odbacuju, kritikuju, osuđuju, kad dobiješ ukor, opomenu, otkaz, kad te partner ostavi, kad te prijatelj oštro iskritikuje, a porodica zabrinuto cokće ili sasvim eksplicitno izražava svoje nezadovoljstvo tobom, osećaš se bedno. I osećaš se besno. Šta, ti nisi dovoljno dobra? Snobovi, seljaci, sebičnjaci, niko te ne razume, niko ne shvata šta je tebi važno, oni bi hteli da budeš kao i oni, niko ne prepoznaje tvoje kvalitete… Što je možda sve tačno.
