Nemoguće je da privatne probleme zaboravimo kad smo na poslu, kao što ni poslovne probleme ne možemo zaista ostaviti pred kućnim pragom, koliko god težili toj mudrosti. Ipak u mnogo slučajeva se pokazalo da nam u vreme ličnih kriza posao pomaže da se saberemo, koliko god nas to kako se osećamo remeti na poslu. Svakodnevna struktura koju nam daje naša pozicija na poslu, omogućava nam da se za nju uhvatimo i pričvrstimo, onda kad gubimo i sidro i kompas u privatnom životu. Koliko nam je potrebno da uzmemo odsustvo, bolovanje, odmor, da bismo rešavali svoje privatne probleme, toliko nam je potrebno i da se vratimo na posao i posvetimo se rešavanju zahteva i problema koji nam omogućavaju da u nečemu i dalje budemo kompetentni i delotvorni. Ponekad nam posao bukvalno spasava duševno zdravlje – kao što ga ponekad spasava odmor i odsustvo sa posla.
Kad se u duši raspadamo i dođemo na posao, gde treba da budemo efikasni i da se postavimo profesionalno, a ne uspevamo potpuno u tome, treba da imamo na umu sledeće:
Dešava se svima
Ne postoji niko ko u radnom veku nije morao da balasira sa zahtevima posla i da se trudi da se sastavi (i da ponekad ne uspeva) jer ga bole i srce i duša i mozak. Svi nekoga izgubimo, suočavamo se sa bolestima, problemima sa decom, emotivnim i porodičnim slomovima, disfunkcionalnostima, tragedijama. Pre ili kasnije. Apsolutno imamo pravo da očekujemo i zahtevamo razumevanje i podršku u kolektivu. Prvo, nesreća se ne može sakriti i preboleti u tajnosti, a zatim, jedino je ljudski i kolegijalno imati razumevanja za svakog, ko prolazi kroz težak životni period. Kad godinama radite u istom kolektivu, to je veoma jasno i vidljivo – svako u nekom trenutku dođe na red da posustane i slomi se pod pritiskom ličnih proživljavanja i svačija kolegijalnost i humanost je na ispitu.
