Veliki deo naših životnih odluka i proživljavanja određen je strahovima. Od odbacivanja, od osuđivanja, od neuspeha. Pola stvari radimo da bismo izbegli svoj strah, da bismo preduhitrili posledice događaja koji se (još) nisu odigrali, da ne ispadnemo gubitnici.
Znate one ljude pune energije, što zrače pozitivnošću i odlučnošću? One retke, kojima se divite? Oni su u akciji, jer stalno vide mnoge mogućnosti, koje mogu doneti mnoge pozitivne ishode. Ako ne ova, onda ova, ili neka treća, ili nešto što će se tek otvoriti i pojaviti, a što ne mogu da predvide. Nisu oni neki vernici, fanatici pozitivnosti, praktikanti suptilnih tehnika manifestacije i materijalizacije – oni se prosto manje plaše. Ili uspevaju da se manje obaziru na svoje strahove, da im postave granicu i ne dozvole da upravljaju njihovim životima, da im sužavaju perspektivu i ograničavaju ih.
View this post on Instagram
A šta ćemo mi ostali? Kako da sakupimo hrabrost, uprkos strahu, kako da sagledamo strah u stilu to je samo osećanje, kako da kažemo ja sam na prvom mestu i da onda sa tog prvog mesta nastupamo prema svim ostalim ljudima i mestima? Jer, najveći deo naših strahova dolazi od deficita uverenja da smo važni i da zaslužujemo najbolje (i da će nam Univerzum to obezbediti, možda na način koji ne možemo odmah da prepoznamo).
Pročitajte i ovo: Zašto uvek mislim da je neko ljut na mene?
Znate onaj osećaj koji imate ponekad – pogledate u ogledalo i ugledate osobu koja vam se sviđa? A ta osoba nije našminkana, kosa joj je smotana u „frizuru za kupanje“, ali joj to nekako baš dobro stoji. I majica sa joga-pantalonicama u potpunosti ističu njenu figuru i to je baš dobra i upečatljiva figura, sa svojom raskoši na svim mestima na kojima obično vidimo samo loše raspoređene kilograme i manjak ili višak centimetara. I onda tako zadovoljni sobom, jednostavno izađete iz kuće i odete do prodavnice (one dalje), malo se prošetate, svratite do bankomata – ništa posebno, ali pošto se osećate dobro, sve je posebno. Susrećete zainteresovane poglede i uzvraćate osmehe i osećate se dobro zbog sebe – i pitate se zašto je to tako redak osećaj i kako da se tako osećate svakog dana?
Ili barem, da se češće osećate tako… opušteno. Nijednog trenutka niste pomislili da izgledate neprikladno i da vas osoba vašeg života – ako je slučajno sretnete u prodavnici – neće ni pogledati. Izostala je sva (uobičajena) anksioznost, niste pomislili ni na jedan loš scenario i negativan ishod – otišli ste u „bazanje“ po kvartu i super se proveli, iako niste radili ništa naročito i ništa se naročito nije ni desilo. Da li je moguće da to bude dnevni scenario vašeg života? Da li se oni energični i pozitivni zaista tako osećaju svakog dana? Pa, verovatno. Možda ne sve vreme, ali vrlo verovatno svakog dana imaju momenat samosvesti, smirenosti i osećaja da je sve u redu.
Ne možete da prevaziđete svoje strahove tek tako, niti možete da ih prevaziđete zauvek, ali možete da ih proučite, da ih upoznate, da saznate odakle dolaze i da poradite na menjanju uverenja da niste dovoljno dobri, da ne zaslužujete sve najbolje – to su ponavljajući obrasci, tesan krug vaših strahova i negativnih očekivanja i uverenja.
View this post on Instagram
Izgleda da je to uobičajeno ljudsko stanje, to trčanje ukrug, ponavljanje istih šema, opterećivanje brigom i strahom, ponavljanje loših iskustava. Svi imamo posla sa razrešavanjem svojih uslovljenosti, a usput moramo i da živimo svakodnevni život – da radimo, održavamo veze, rađamo decu, preživljavamo gubitke, izvršavamo zadatke, postižemo uspehe i hendlujemo milion stvari na dnevnom nivou. Strah je dodatni teret, ali to nije teret koji možemo izdvojiti, sabiti u jednu torbu i odložiti. Strah je upleten u sve naše životne niti, prati sve naše misli i osećanja i ne možemo jednostavno da ga isključimo. Jedino što možemo je da radimo ono komplikovano – da idemo u susret onome čega se plašimo, da posmatramo svoje uzburkane misli i prepoznajemo do koje mere su obojene strahom (da li su postale potpuno sive i crne, ili im je ostalo nešto šarenila, koje bismo mogli mao da uzgajimo).
Posmatranje sebe nam omogućava distancu od preplavljujućih osećanja, pa nam možda pođe za rukom da nas strah ne parališe i oduzme nam sva druga osećanja. Suočavanje, to je ono teško što moramo da radimo, stalno. To je svakodnevni posao, kao i sve ostalo što radite svakog dana. Tako gradite mir sa sobom (i svetom oko sebe), tako se osnažujete, pronalazite ovde malo utehe, tamo malo samopouzdanja, pa se opet suočavate, da biste dospeli do dubljih uvida i napravili sledeći mali pomak ka hrabrosti i samopouzdanju. Postepeno, teške stvari postaju lakše – bolje ih rasporedite, naučite kako se to radi, brže dolazite k sebi u kriznim situacijama. Naučite da se suočavate i da procesuirate, da imenujete svoje strahove i da im postavite granicu, naučite da malo bolje upravljate sobom i svojim životom – i onda se malo češće osećate posebno i dobro zbog sebe, iako ne radite ništa naročito i ništa spektakularno.
Naslovna fotografija: instagram.com/parisianamour
Brankica Milošević
