Često dajemo savete u najboljoj nameri i posle želimo da to nismo radili, da smo umeli da se ugrizemo za jezik i ućutimo. Naročito nam je jasno koliko je davanje saveta osetljiv i nezahvalan posao, kad nas neko savetuje i daje nam obilje mudrih preporuka koje nismo tražili i nemamo nameru da ih poslušamo. Osećamo se neprijatno i čak imamo poriv da se branimo, kao da nas “savetnik” napada svojim opservacijama i predlozima i doživljavamo ga kao nametljivog, nekog ko prekoračuje naše granice i meša nam se u život. A i sami smo to sto puta uradili drugima, verujući da im dajemo korisne informacije, za njihovo dobro. Dakle, kako da se suzdržimo, da ne komentarišemo i ne savetujemo, onda kad nam se čini da tačno vidimo rešenje problema kad nam se neko žali i da samo treba toj osobi da prenesemo ono što vidimo. Istina je da sa strane, kao posmatrači nečijeg problema imamo bolju perspektivu i da nam je verovatno jasno šta bi ta osoba trebalo da uradi da promeni svoju situaciju i da joj bude bolje. Ali ona to možda i sama zna i nije spremna da nešto preduzme i ne treba joj savet, nego uteha, ili samo prilika da samu sebe čuje.
Pa, kad neko blizak počne da ti se žali, ćuti i slušaj.
A zatim, ako te ta osoba ne pita šta ti misliš i šta bi radila na njenom mestu, pitaj ti nju šta misli da uradi. I nastavi da slušaš.
Pokušavajući da odgovori na tvoje pitanje, osoba će se udubiti u sebe i možda pronaći put ka rešenju mnogo pre, nego što je očekivala.
Jedan od najvećih darova i sposobnosti, jeste biti dobar slušalac. Onaj ko voli da deli savete verovatno ima šta mudro da kaže, ali je stalno u opasnosti da doživljava sebe kao spasitelja i heroja pozvanog da se meša u tuđe živote, jer im donosi otkrovenje i jer se sebi mnogo sviđa u toj ulozi – dakle u stalnoj je opasnosti da postane zarobljenik svog ega – a onaj ko ćuti i sluša, rizikuje jedino da sledećeg momenta bude mudriji nego trenutak pre toga.
