Savremena omladina – milenijumci – odrastaju uz savremene poruke društva koje prati trendove, koje samo nameće. Poslednjih desetak godina zdrav život i lični razvoj su u agresivnoj ekspanziji. Svi treba da dišemo, hodamo bosi, jedemo biljke, razmišljamo pozitivno, meditiramo, budimo svest, širimo ljubav, sledimo svoju strast i budemo ono što jesmo. Treba, naravno. Ali ako je to novi pravac koje društvo pokušava da omasovi i da ga nametne kao standard, onda tu nešto bitno nedostaje. Sloboda izbora, recimo. Ili uopšte, sloboda. Jer, ako je sloboda imperativ, ako je lični razvoj imperativ, ako je duhovnost imperativ, pozitivnost, strast, sreća i ljubav – ako su to imperativi, oni izazivaju pobunu. Kad su oko tebe stege, ograničenja, sputavanja, pogrešne poruke koje nemaju u vidu tvoju prirodu, lično ispunjenje i sreću, kad svi žele da se ukalupiš i budeš „normalan“ kao i oni, tvoj bunt je usmeren na raskidanje sputavajućih okvira, prevazilaženje malograđanskih normi, pronalaženje sopstvenih vrednosti, pronalaženje i ostvarivanje sebe. Na tom putu mnogi žestoko zaglibe i načisto zastrane, jer nemaju dovoljno snage, svesti i stabilnosti, da iznesu do kraja svoje izazove, da iznesu njihove posledice, da plate njihovu cenu i ostanu relativno celoviti i neoštećeni tegobama puta koji su preduzeli. Oni koji se uklapaju, nemaju protiv čega da se bune i prirodno se razvijaju u zadatim okvirima, dopunjavajući većinski prosek čovečanstva.
Ali, danas je moderno da smo svi različiti, osobeni, čak genijalni, da svako treba da pronađe božansku iskru u sebi i sledi svoju strast. Da se baca u život kao adrenalinski zavisnik, da istražuje kao avanturista, da diše punim plućima, iako mu taj vazduh cepa pluća i radije bi sedeo u nekom zadimljenom ćošku, sasvim zadovoljan sveopštom ustajalošću oko sebe. Ima suzdržanih ljudi, ima hladnih ljudi, ima mnogo onih koji nemaju neke ambicije, niti neke strasti, niti neke posebne uzvišene ciljeve u životu – i sasvim su zadovoljni svojim životom. Ne žele bolje i više od života, ne zanimaju ih izazovi, vole da žive tiho, prosečno, rutinski, neuznemireno. Strast i adrenalin ih plaše, nemaju snove koje bi ostvarivali i ako ih neko ubeđuje da treba da slede svoju strast, oni su zbunjeni i začuđeni i osećaju se loše. Jer imperativ sleđenja svojih snova ugrožava njihovu prirodu, a ako u tim savremenim imperativima stoji i da svako treba da bude ono što jeste, onda bi trebalo da imamo u vidu da je neko već to što jeste, iako nije nju ejdž.
Međutim, šta ćemo sa onima što još nisu to što jesu, to jest, ono što mogu da budu, dezorijentisani su u protivrečnostima savremenog sveta, koji je totalno materijalistički i potrošački s jedne strane i agresivno duhovan i prosvetljen sa druge. Ogroman broj mladih ljudi je u procepu i ne vidi nikakvu perspektivu, nema viziju, ne zna kuda da krene, nema za šta da se uhvati. U domenu materijalizma nemaju nikakva postignuća, živi se na ivici opstanka ili u borbi za kakav-takav standard, u domenu pronalaženja sebe ne znaju šta bi to trebalo da rade i u čemu da traže sebe, jer to ne može da bude odvojeno od realnog života i egzistencije.
