Svi se slažu da je osećanje zaljubljenosti najlepše na svetu, možda i zato što je to jedini (kratak) period u kome možemo da se odmorimo od torture zdravog razuma, normalnosti i odgovornosti. Osećanja te nose (i raznose) i baš te briga za znake upozorenja, za to što su male šanse da ta veza opstane, što ćeš verovatno biti povređena… Zaljubljenost je, srećom, jača od strahova i anksioznosti, inače se nikada ne bismo usudili da joj se prepustimo, ali jača je i od staloženog i razumnog rasuđivanja. Svest nam se sužava i jedino na šta nam je pažnja usmerena, jeste voljena osoba, odnosno, konzumiranje ljubavi sa njom. Nije da nismo u stanju da zadržimo širu perspektivu, nego nećemo sebi da kvarimo uživanje. Ali, kad se nakupi dovoljno lošeg iskustva, možda nam padne na pamet da ne treba sebi da dozvolimo gubitak pameti i da ipak treba da obratimo pažnju i na ono što nas održava u balansu i daje nam širu perspektivu.
Pre svega – intuicija
Postoji onaj trenutak lucidnosti, malo pre nego što rešite da glavačke skočite u bazen romantike (bez proveravanja ima li u njemu vode uopšte), kad nam intuicija jasno govori. Možda jasnije nego ikad, jer smo u posebnom povišenom stanju svesti, na ivici između razuma i survavanja u osećanja i donosimo odluku – tada tačno osećamo šta nas čeka i možemo da pobegnemo ako vidimo suviše bola pred sobom. Obično to ne učinimo. Ne želimo da propustimo vožnju zaljubljenosti, kuda god nas odvela i koliko god nas puta slupala usput.
Imamo pravo da zanemarimo svoj unutrašnji glas, ali ne i da ga ignorišemo – dobro je ući svesno u ludu vožnju, jer taj osećaj da biramo i da znamo šta biramo, možemo da prizovemo i kasnije, u raznim situacijama u kojima ćemo se naći i u kojima će nam izbor (i razum) biti potreban.
