Uče nas da slušamo, da stepimo od kazne, da se trudimo i da mislimo kako uvek može bolje i da se upoređujemo sa drugima, kojima uspeva sve što nama nikako ne ide. I kad se probudimo i pobunimo, shvatimo da su nam učitelji bili glupi i ograničeni, neslobodni i kruti, ili previše zabrinuti u nastojanju da nas spreče da se povredimo grešeći i da ni sami nikada nisu upoznali sreću, opuštenost i zadovoljstvo.
Prvi korak u učenju od sebe jeste taj momenat kad shvatimo da nas niko nije ni mogao naučiti onome što ne zna. Sledeći je da prihvatimo svoja saznanja kao sopstvena merila i svoje vrednosti i težnje kao jedine važeće smernice.
Za dete koje uči da hoda, prvi nesigurni i teturavi koraci koji završe padanjem na glavu, predstavljaju otkriće, uspeh i moć – a ne razočaranje zbog toga što ne može da hoda kao odrasli. Obratite se tom detetu u sebi i podstaknite ga da napravi još koraka, da osvoji još jedan metar slobodnog prostora, da nauči okret bez pridržavanja i nemojte ga terati da trči, dok ne prohoda sa punom sigurnošću. Bodrite sebe baš onako kako se bodri dete pri prvim koracima. Iskoristite to sećenje na slobodu, na uživanje u neizvesnosti i na osećanje trijumfa i sreće zbog tako malih i prirodnih postignuća. Jer to sećanje je uskladišteno u vašem telu, iako ne pamtite vreme kada su vas bezuslovno podržavali, umesto da vas kritikuju i ukazuju vam na svetle primere. Nikada niko nije bebi koja prohodava rekao „možeš ti to bolje, vidiš, kao ovaj manji od tebe koji je već prohodao“. Možda bi kazali, da su samo pomislili da dete to može da razume, ali srećom, nisu.
