Koliko puta u životu smo pomislile da svaki muškarac koji nam se svidi ima “dijagnozu”? Ili češće pomišljamo kako mi privlačimo muškarce kojima nešto fali?
Kao odrasle i zrele jedinke koje su mnogo toga prošle da bi danas bile tu gde jesmo, već godinama biramo da biramo. A opet, imamo osećaj da svaki put kad sudbina pred nas stavi neki izbor – mi izaberemo pogrešno.
I svaki put se naši pogrešni izbori isto završavaju. Gledamo filmove kao što su “Jedi, voli, moli” u nadi da ćemo naći odgovor na pitanje kako početi ispočetka, šaljemo pedesetominutne glasovne poruke drugaricama iako u dubini duše znamo da one vode iste bitke i da to vrlo često izgleda kao da slepi vode slepe, i nalazimo deset novih načina da napravimo džin-tonik, ali na kraju dana uvek završavamo sa istim pitanjem – zašto se baš meni uvek ovakve stvari dešavaju?
Sastavljanje svog polomljenog ega i zašivanje pocepane duše je težak fizički posao. I ume da bude umno neizdrživ.
Posle celog mukotrpnog procesa mi stvorimo iluziju da smo sad definitivno pametnije nego inače i da ćemo odsad pustiti razum da nas vodi kroz život, jer nas on možda ne odvede putanjom koja uključuje to da prođemo glavom kroz zid. To je, naravno, dok se opet ne sapletemo o neki psihijatrijski slučaj.
