Ali, da li smo uzele u obzir da postoji neka malecna mogućnost da je nekad možda ipak i do nas? Balašević je rekao da samo retki nađu retke. Možda, ali isto tako svaki pacijent pronađe svog lekara. Tek kada mi shvatimo da nismo ni socijalna radnica, ni nečija majka, ni psiholog, ni dežurna služba možemo da očekujemo da korisnici takvih usluga prestanu da nas privlače.
Žene su oduvek sebi namenjivale ulogu “mučenice” i uvek smo vukle i svoj i tuđi krst na leđima. Zašto nam niko nije rekao da mi to ne moramo da radimo? Verovatno jer i da jeste, ne bismo ga poslušali. Oduvek smo bile tvrdoglava bića koja kada nešto naume, nikakav zid to ne može da zaustavi, lako će se razbiti, ali uvek svojom glavom i na svoju štetu.
Setite se Eve. Da nije ubrala onu jabuku, verovatno bi se živa pojela. Na glavu bi se popela Adamu dok je ne bi probao. A svi znamo šta se desilo posle toga.
I zato ponekad moramo samo da pustimo. Ne moramo da razumemo svaku sitnicu. Ne moramo da razumemo tuđe komplekse. Da lečimo traume. Da zavijamo rane. Da pitamo gde boli. Da li pita nas neko?
Trebalo bi da sačuvamo svu energiju za sebe i za nekog ko je stvarno zaslužuje. Tek kada sebi pomognemo i kad se sastavimo iz sitnih delova koje svaki dan pronalazimo u ogledalu, ispod jastuka, kad smo sami i ničiji, tek tad možemo da očekujemo da nam partner kojeg privučemo bude ceo. Jedino tad će takav neko i moći da nam parira i da doraste izazovima koje su pred nas stavljali da bismo od sebe stvorili osobu na koju ćemo biti ponosni.
Ali tada nećemo ni tražiti partnera.
Tamara Mladenović
Naslovna fotografija: instagram.com/authenticlovemag
