Pre više godina moj gej prijatelj i ja, razmatrali smo ideju da se udružimo i da imamo dete. U to vreme sam intenzivno razmišljala o tome da ću verovatno propustiti priliku da rodim treće dete, jer bi to silno iskomplikovalo funkcionisanje moje male porodice. I propustila sam je, uglavnom zato što se moja deca nisu složila sa tom idejom. Ne žalim, ne stvarno, jer da sam zaista želela još jedno dete, rizikovala bih sve moguće komplikacije, a ni komformizam nastupajućih srednjih godina me ne bi sprečio u tome. I dalje mislim da je to bila odlična ideja – dobra za scenario za film, osim što je sličan film već snimljen (“Object of my affekcion”, sa Dženifer Aniston). Hoću da kažem da neobične ljubavne aranžmane nije izmislio Holivud, oni postoje i tema su nekih filmova. Kao što postoji i samoća u vezi, nalaženje (i gubljenje) srodne duše, kao što postoje brakovi u kojima su parovi sasvim srećni bez dece – doduše, uvek postoji neki razlog zašto su propustili roditeljstvo, ali ja sam sigurna da je svaki razlog samo materijalizacija opravdanja (i pred sobom, i pred drugima), koja su potrebna srećnim parovima bez dece.
Romantična ljubav koja prerasta u brak i porodicu, još uvek je ideal kome se teži i koji mnogi parovi pokušavaju da dosegnu.
Ali kada entuzijazam idealizma opadne i kad se realnost otvori pred nama u svim svojim bezbrojnim varijantama, redosled događaja više uopšte nije važan. U nekim godinama počinjemo bolje da shvatamo šta je ljubav, koliko je ogromna i sveobuhvatna i kako je prijateljstvo njen najvažniji sastojak.
Šta ćemo sa seksom? Pa, tu imamo problem samo ako seks stavljamo u poseban folder. U kontekstu ljubavi, seks se uvek uklapa. Jer, energija ljubavi je pulsirajuća, orgastička, zaigrana, koliko god se ljudi trudili da je obuzdaju i kanališu okvirima, granicama i konvencijama.
Ljubav je sve, ali ljubav traži neizmernu hrabrost, koju svi ponekad gubimo. Ali, ponekad je i pronalazimo.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
