Najveći gubitak prilikom raskida veze nije prisustvo partnera, nego naš odnos prema sebi. Ako smo partnerstvom vrednovali sebe i materijalizovali ubeđenje da smo (najzad) vredni ljubavi, ako smo pronašli potvrdu zbog koje smo bili spremni na sve ustupke, svu toleranciju i sve kompromise, kad ostanemo bez partnera (a ako nas on ostavi i ode, to je za doživljaj sebe gore nego da je umro), on nekako odnosi sa sobom sve što nam je doneo svojim prisustvom u našem životu.
Veze su takve, i nema smisla razmatrati koliko je to ludo ili besmisleno, graditi samopoštovanje i vrednovati sebe na osnovu odnosa sa drugom osobom. Ljubavni odnos uključuje previše suludih stvari i niko od nas nema prava da bilo kome bilo šta prebacuje u tom smislu, niti iko sme da nas osuđuje zbog naših suludosti. Svako traži satisfakciju, traži nešto čime će popuniti rupu u sebi, utoliti glad koju oduvek nosi, zašiti ranu koja se stalno otvara i krvari. Uglavnom, svest o tome da je glad utoljena privremeno, rupa zapečaćena dok se opet ne otvori i rana zakrpljena dok opet ne prokrvari, drži nas na ivici između razuma i ludila i omogućava nam da funkcionišemo u sadašnjem trenutku. Ali kad se pojavi neko kome poverujemo, kome se potpuno predamo, za koga se vežemo i ko nam se obaveže, onda zaboravimo na privremenost i pomislimo da smo pronašli trajno rešenje, opustimo se i živimo onaj kvalitet života u koji smo mnogo uložili i najzad nam je uspelo. Imamo ono što nam je bilo najpotrebnije i više ne moramo nigde da tražimo, ni sa kim da se cenkamo i pregovaramo, da promišljamo i kalkulišemo. To je to i to je sad naš život i to je dovoljno dobro.
