Revija najlepših osmeha, najnežnijih poljubaca, dirljivih ljubavnih parola… Parada ispunjenih, srećnih ljudi koji šetaju obavijeni zagrljajima. A šta kada se revija završi i maske padnu dole?
Dok sa jedne strane uživamo u ljubavi, pažnji i sitnicama koje naš život boje u crveno, sa druge strane smo neretko izloženi uticaju manipulatora, emotivnih i energetskih vampira. Šta se dešava kada jedno naše “Neću”, “Ja to mogu sama” ili “Znam da sam u pravu” bude ugušeno od strane nekoga ko boluje od sindroma poslednje reči ili sindroma psihofizičkog zlostavljanja? Šta se događa kada u određenom periodu našeg života ljubav jednostavno prestane da se dešava, već se nekako podrazumeva da je imamo kraj sebe? Po svaku cenu! Šta kada izdamo sebe? Po ko zna koji put!
Možda ovo i jeste uputstvo za “Kako izdati sebe poslednji put”!
Pravi poslednji put će biti prvi put da za sebe učiniš nešto istinski dobro
Da li se iz straha da će ostavljati nas ne usuđujemo da ostavljamo druge? Plašimo li se samoće, uspavanog zvuka mobilnog telefona ili prazne leve strane kreveta? Pitam, jer ne pronalazim odgovore na pitanja koja se nižu u mojoj glavi kada u marketu vidim gospođu sa naočarima ispod kojih viri već izbledela modrica. Pitam, jer posmatram odnose mladih u kome ljubav živi jedino na društvenim mrežama. Tražim odgovor, jer mi je prijateljica rekla kako nakon posla, u pauzi između spremanja večere, sređivanja kuće i menjanja pelena petomesečnom sinu, mora da skokne do kioska i kupi mužu pivo. Kako se ne bi posvađali, kako je on ne bi… Razumećete!
Koliko cenite sebe i zbog čega je to nekada tako malo? Recite mi, jer ja ne znam nijedan mogući pravi odgovor. “Kako ću dalje sama?”, “Šta će ljudi reći?”, “Šta će biti sa detetom?”… Da li je o tome reč?
A da li ste se ikada zapitali u kom trenutku ste postali rob navika? Sluškinja izbledele ljubavi? Verujem da je ponekad mnogo lakše nositi se sa situacijom koja je već naučena napamet, nego se istoj suprotstaviti, glasno reći: “Ne!”, i već jednom početi sa verom u sebe! Da li ste se ikada zapitali zbog čega je od mora vašeg samopouzdanja jedva ostala barica? Niste? E pa, zapitajte sebe! Vodite duge monologe, ne zaboravljajući na mantru “Ja to mogu”, “Sve se ume, kada nađeš onoga uz koga se sve ume” ili bilo koju drugu koja će biti vaš melem za samopouzdanje. I nikada, nikada ne smetnite sa uma da ste u jednom od težih trenutaka u životu prepoznali sebe kao najboljeg prijatelja. A prijatelji se, znajte, ne izdaju!
Ti možeš sve!
Ja priznajem da nisam uspela da teglim džak od 50 kilograma i da su mi mesecima gosti bili gospodin Depresija i gospođa Usamljenost, ali me to nije obeshrabrilo u nameri da budem kvalitetno sama. Otkrijte koliko lepote ima u reči “Zbogom” i poklonite sebi život, a ne životu sebe.
Kada se lampica u glavi upali i pitanja poput svetlosti počnu da otklanjaju mrak u kome ste živeli znajte da odgovor nije u nečijim rečima: “Ti si meni…”, već u onom osećaju koji vas obuzme pri pomisli da ste vi nekome, ne nešto, već sve.
Nemojte se bojati svog “Ne! Ne želim! Neću!”. Ja sam sigurna u to da ono nema cenu. A odaću vam i jednu malu tajnu! Sređen emotivni status ponekad nije potreban kako bismo nazdravili životu i čašu vina, pa čak i čitav život, ispili na eks! Pokušajte, i nazdravite životu dok čekate nekoga kome ćete biti sve, ali baš sve!
Dragana Đukić – Zaljubljena u pisanu reč, more, brodove i vino. Studentkinja srpskog jezika i književnosti koja obožava italijanski jezik, a omiljena reč joj je “trottola”. Sve što prećuti – zapiše. Smatra da je neuspeh samo druga strana uspeha, a uspeh je prevazići neuspeh. Nove razloge za sreću pronalazi u nepoznatom. Posvećena je jogi, ali veruje da ne postoji veština koja može pružiti osećaj ispunjenosti kao zagrljaj deteta i pogled pametnog, zaljubljenog muškarca preko čaše vina uz pesmu Leonarda Koena. Životna krilatica joj je “Život je more. Obožavajte ga, ali mu ne verujte čak ni onda kada vas miluje.”
