Kad znaš da nisi gladan, žedan, da imaš punu paklu cigareta u torbi ili, recimo, ne želiš da izlaziš večeras jer sutra ujutru imaš obaveze, lako je reći: ne, ne mogu ili ne želim, hvala.
A kada je u pitanju ljubav, tu nam “da” pređe preko usana i pre nego što stignemo da razmislimo.
Ja sam od onih, neki bi rekli povodljivih, premda ja sebe tako ne bih okarakterisala. Jednostavno, u trenutku ne razmišljam, pa klimam glavom i obećavam samo zato što me mrzi da se uključim u bilo kakvu dodatnu konverzaciju ili da, ne daj Bože, objašnjavam zašto mi se to ne radi. Tako ja često klimnem glavom kad me pitaju da li želim da izađem tu i tu za vikend ili da odem do Novog Sada sledeće nedelje, potvrdno odgovorim kad me pitaju da li znam šta ću za prvi maj ili da li mogu sutra da svratim do drugarice da joj pomognem nešto oko fakulteta. Sve u svemu, meni se sve svodilo na jedno veliko “da” koja god priča da je u pitanju. Kako je svako moje potvrđivanje drugima značilo da ću to zaista i uraditi, a kad dođe taj dan ja se ili ne odazovem ili najljubaznije izvinim, svi u mojoj okolini počeli su da se nerviraju, ljute ili čak i svađaju sa mnom.
Tada sam prvi put čula svoju najbolju drugaricu kako mi vrišti preko telefona (posle ko zna koje, što bi se reklo, ispale) da naučim da kažem “ne”.
I evo nas sad ovde.
Moj oporavak je prelazio od “da”, preko “možda” i “verovatno”, dok nisam stigla do negacije.
I zaista, nije teško reći šta ti se radi, a šta ne, gde ti se ide i s kim, a s kim ne itd.
Ali kako njemu reći “ne”? To se pitaju i ove što su mene podučavale.
Odbiti ne znači i izgubiti. Postavite stvari na svoje mesto
Znate ono, on vas gleda, prilazi iako vas nije zvao ne pamtite otkad ili se niste videli neko vreme, i sada, kada je popio i kada se opustio, pita da li želite da idete kod njega. Daaa… Pogrešan odgovor. Znate vi to i same, ali ups… brži jezik od pameti. Onda on opet po starom, zna da mu se može.
Ili saznate da vas je opet prevario i kad vas umilno pita da li možete da oprostite, posle previše preplakanih noći kažete “da”.
Ili vas je ostavio zbog neke tamo, a kada je ona ostavila njega, dolazi sa pričom kako vas voli i pita da li možete da pokušate ponovo? Da.
Negativnih primera u nedogled, a pozitivnih odgovora još više (od najviše).
Dakle? ‘Ajmo malo da učimo da kažemo “ne”.
Ja sam nedavno izgovorila svoje prvo sudbonosno “ne” i od tada ne skidam osmeh sa lica. Naglašavam sudbonosno, jer sam time promenila mnogo toga. Mislila sam da stavljam tačku na sve. Ali moje “ne” imalo je više efekta nego svako prethodno “da”. Verujte. A mislila sam da će boleti, dok zapravo cvetam. Ponosna sama na sebe.
Probajte. Garantujem bolje rezultate. Iskren osmeh i veće samopouzdanje. A sve ostalo doći će samo po sebi ubrzo potom.
Marina Sekulić je student novinarstva. Uvek nasmejana, retko romantična al’ večito zaljubljena. Obožava putovanja i želi da vidi ceo svet. Najviše na svetu voli svog “alfa mužjaka” (čitaj: bišona) i ne može da zamisli život bez njega. Trudi se da joj svaki dan bude poseban, i zahvalna je što je okružena ljudima koji joj to i omogućavaju.
