Beše to trenutak kad mnogi Skorojevići nakupovaše svojoj deci silne kulturne kerove; ne iz ljubavi prema životinjama, već jer je negde tamo, na nekome, delovalo totalno kul šetati pseto Pradinim povodcem. Podrazumeva se da su i taj skupocenasti povodac kulturno psetu stavili zavrat.
Ti isti Skorojevići, čije bogatstvo traje od juče pa dok ih neko ne pohvata, dakle, čije je dobro jako sumnjivo i neutvrđene prirode, najednom dobiše vernu pratnju. Što su bili finansijski deblji to su više, izuzetno dobronamerni ljudi, trčali za njima. Počevši od najužeg komšiluka preko celog grada do regiona – mnogi zadivljeni zakoračiše iza njih.
Da vas ne učim tome kako bi se brzinom kojom su se skupili i rasuli u trenutku prve krize novčanog vođe.
Kulturno rečeno, Skorojevići su imali mnogobrojne koristoljubive prijatelje, a da toga ni nisu bili svesni.
Populistički rečeno, za njima je išla armija profesionalnih ulizica koji su koliko-toliko svoju prosečnu sirotinju krili. Jer sirotinja je najniži društveni talog i malo ko sirotinju gleda. Ovde je trebalo biti primećen. Pošto nisu mogli da crpu do besvesti pogodnosti koje šetaju uz bogataša, morali su nešto i sami da kupe kako bi opravdali svoje mesto u tom, masnom od para, društvu.
Iako znatno tanjeg novčanika, ali ipak Džejkobsiranog ili Izluivitoniziranog, nakupovaše i oni ipak kerove i Šanelove krekere. Doslovni pratioci su počeli da žive kako nalažu kompleksi. Ne znajući baš mnogo da ko hrani komplekse zauvek ostaje gladan, ali bukvalno.
Živim kako ne mogu
Dok su novo imućni komotno bili u stanju da u trenutku skoknu do Pariza i u Fuketsu ispiju kafu od 10 evra, plate porciju ribe 98 (ne, nije zlatna u pitanju), ovi su odvajali od usta (ne od psećih) da bi videli sveta u šolji od kafe od oko, prevedeno na srpski, hiljadu i nešto dinara. Dva gutljaja i dno šolje se već vidi.
Jednom se živi, zar ne.
Sutra će ionako da se vrate standardnom jeftinom Turčinu. I dok budu prosejavali kafu kašičicom pri kuvanju da je istroše što manje, ipak im neće biti žao, znajući da su sustigli gladovanjem nečiji ritam, one skupe kafe.
Eto koliko košta mesto u samoprozvanoj eliti i koliko zahteva prostiranje duže od ćebeta. Košta prosejavanjem namirnica kroz sito ne bi li što manje ovog meseca jeli, a narednog ponosno okačili o rame Šanelovu torbu nemajući nikakvu predstavu koliko otmenosti živi u svakom zašivenom koncu.
To je ionako tek logo suprotno privučenih slova. Skupa su i odaju koliko, kao, imate u džepu, i koliko je ipak nekome, nakon kupovine istih, potop sveta.
Nevažno. Neka kiša pljušti, glad nek udari, sve će to neko radostan da preživljava uz kreaciju čije ime gugla da bi ga pravilno ispisao.
Ne šaljite im Nojevu Barku. Takavi bi se radije utopili no da ih neko javno spasava iz življenja u skladu sa nemogućnostima.
