Dobro došli u vodič kroz dvadesete

U njemu ćete čitati subjektivno mišljenje jedne dvadesetšestogodišnjakinje u kojoj se večito bore vojvođanski mentalitet i južnjačka krv. Ova kolumna je samo kreativni način da se izbori sa svim situacijama koje nam donosi period u kojem treba da sredimo život. Ako uopšte tako nešto postoji.

I sve je počelo ovako.mp3

Jednog dana sam sedela kod kuće i čekala kumu da me pokupi da bismo odvele najbolju drugaricu u kafić u Zrenjaninu koji je posvećen seriji “Prijatelji”. Budući da je kasnila (što se često dešava, ali na kraju sam čak i to kod nje zavolela), sedela sam obuvena i gledala u jednu tačku na zidu. Odjednom su reči krenule da mi nadolaze same. Osećala sam kako se vrte i slažu kao kockice u rečenice koje imaju smisla. Ali da li zaista imaju smisla? Ili su to samo misli jedne prosečne dvadesetpetogodišnjakinje koja ne zna šta će sa svojim životom i koristi reči kao izduvni ventil jer ne može tekilu (zbog pandemije su bili zabranjeni izlasci)?

Krenula sam da pišem, i ništa nije moglo da me zaustavi. Telefon je zvonio, gužva na putu je bila glasnija nego ikad, komšija je bušio zid, ali ništa mi nije smetalo. Setila sam se scene u seriji “Seks i grad” kada Šarlot ide na akupunkturu, pa pokušava da blokira svu buku oko sebe i na kraju uspeva. Ništa nije postojalo sem mene i laptopa. Reči koje su čučale već godinama u meni krenule su da se ređaju po ekranu, i kako je koja nalazila na svoje mesto u Wordu tako je to isto mesto gubila u meni. Nisam copy- pasteovala svoje emocije, već sam ih cutovala.

Oduvek sam pisala. To sam studirala, tako sam se izražavala, tako sam živela. Ali nikad nisam mogla od toga da živim. Misleći da nikad neću, rešila sam da to onda podelim sa drugim ljudima – na platformi na kojoj svi provode najviše vremena, Instagramu. Onda ću makar znati da li te reči imaju smisla samo meni ili ovo vreme koje je samo prerušeno u moderno odelo, zaista koči mlade i zadaje im muke kroz koje su naši roditelji morali da prolaze mnogo kasnije. Da li su mama i tata zaista bili u pravu? Da li su stara vremena zaista bila toliko dobra? Ili su mladi u pravu i upravo ti stariji su upropastili ta dobra vremena i sad mi moramo da grizemo, grebemo i kidamo se za svaku priliku da uspemo?

Kada smo došli do dvadesetih godina, mislili smo da ćemo biti rastećenije, srećnije, uspešnije. One su došle, a mi i dalje imamo samo neku bledu sliku toga ko želimo da budemo i čime želimo da se bavimo, a nemamo pojma kako do toga da dođemo. Slika je toliko bleda da ne možemo da razaznamo put do nje. Treba nam vodič. Upravo tako je nastala ideja da napišem vodič kroz dvadesete.

Kada smo došli do dvadesetih godina, mislili smo da ćemo biti rastećenije, srećnije, uspešnije. One su došle, a mi i dalje imamo samo neku bledu sliku toga ko želimo da budemo i čime želimo da se bavimo, a nemamo pojma kako do toga da dođemo. Slika je toliko bleda da ne možemo da raznamo put do nje. Treba nam vodič. Upravo tako je nastala ideja da napišem vodič kroz dvadesete. Ne zato što ja znam put, jer bih vas onda zavarala slično kao u “Vođi” Radoja Domanovića. Ako je vodič slep, teško da možete da stignete na pravu destinaciju. Pritom, svačija destinacija je drugačija. Što ne znači da ne možemo da uživamo u zajedničkom putu makar do neke tačke, da delimo troškove benzina, da se svađamo oko muzike… Vodič kroz dvadesete je za sve one koji se trude na ne polude u 25 (za svaku životnu situaciju postoji odgovarajuća referenca u pesmama Nataše Bekvalac), za sve one koji zapinju kroz njih, za sve one koje misle da su jedine koje su izgubile pravac. Obećala sam sebi da nikada neću iskoristiti onu Tolkinovu (nažalost izlizazanu) rečenicu “Nisu svi koji lutaju izgubljeni”, jer se nalazi ištampana na svakom drugom cegeru, ali zaista nisu.

Tako je uz pomoć kreativnih prijatelja nastala Bakarrna sa dva R i njen vodič. Ono što nisam mogla ni da pretpostavim je da će i mene i nju taj vodič odvesti do svega o čemu sam maštala. Beskrajno sam se zabavila kreirajući sadržaj za sve dvadesetšestogodišnjaknje i one koje se tako osećaju. Slikala se provokativnije jer sam tako htela, pisala bez filtera jer sam osećala da mogu i da tako treba, stala iza svake svoje reči i branila ih kao da su mi najrođenije. Zajedno smo pravili meksičke večeri, razvrstavali bivše po kategorijama, govorile “mrzi me” kad nam se nešto ne da jer nam se moglo, kad smo padale malo smo i odmarale pre nego što ustanemo i uvek se borile za svoje bolje sutra.

Išle smo na sve ili ništa, spremne da je u redu da se desi i “ništa”. Ne mora sve da dođe u dvadesetima, a i mame su bile u pravu – nije kome je namenjeno već kome je suđeno.

Zajedno sa vama, tražila sam sebe i svoj put, a on me je upravo doveo do WANNABE Magazine-a. Kockice su se poklopile i na njima je kao mozaik bio naslikan Beograd. Ali to nije kraj mog puta. Kada snovi krenu da se ostvaruju, slika možda biva jasnija, ali ona neće zauvek ostati takva. Da se slika ne menja, mi bismo uvek težili ka istom, a zar to nije beskrajno dosadno?

I dalje sam nesnađena, pomalo uplašena i posvećena – i dalje zapinjem kroz dvadesete, samo ovog puta koračam kroz neki drugi grad.

Vodič kroz dvadesete se vratio. Početak možda jeste nov, ali ja sam stara. I to ne samo stara, već i starija.

Sad se trudim da ne poludim u 26.

Produkcija fotografija: WANNABE MEDIA

Bakarrna