Šta sam ja bogu zgrešila?
Kao prvo, da se rodim kao žensko! Da imam roditelje koji su pretpostavili da to znači da ću se jednog dana udati i skinuti im se s vrata. Da to dalje znači da oni nisu dužni da mi obezbede vlasništvo nad nepokretnostima, jer će se o tome postarati moj muž. Odnosno, da mi nikakvo vlasništvo ni nad čim nije ni potrebno, pošto ću da rodim decu, a to je svakoj poštenoj ženi dovoljno.
Šta sam htela više?
Zar su oni imali nešto više od toga što su hteli za mene?
Jedno drugo, stan, kola, kuću na selu i ćerku za udaju.
Molim lepo.
Zar je trebalo da razmišljaju o tome da bračna sreća nije karta koju će njihova ćerka izvući iz špila sudbine? Da neće izvući ni kartu iznenadnog bogatstva? Ni kartu srećnih obrta?
Niti kartu napredovanja uz diskretnu pomoć diskretnog starijeg gospodina, podržanu kartom diskretne veze, koja prikazuje zaštitu moćnog, zrelog, diskretnog čoveka?
E jesam slepac, majke mi.
Znate ono o punom džaku onih stvari, a ja gurnem ruku i izvučem onu stvar – jednu jedinu koju već imam?
To vam pričam.
Šta, znate tu priču? Ma nije valjda iz iskustva?
Em se rodiš kao žensko u socrealizmu unutrašnjosti Srbije, em te zakači feminizam, emancipacija i umetnička sloboda, pa ne možeš ni da se udaš!
Ma ko je mešao taj špil, da mi je znati? A nešto bih mogla da se kladim da bih otkrila kad bih ga pregledala, kako fale svi džokeri.
I nešto sam spremna da se kladim na tu opkladu.
Mislim, to je jedini način da dupliram dobitak.
I dobro, to mi je što mi je. A gde se podnose reklamacije?
Kako to mislite, već stojim pred šalterom? A nisam ni poslednja u redu?
Ah, zamalo se obradovah, ali nećete me prevariti. Znam ja za jadac.
Ako sam ružna, nisam glupa. Toliko.
Mislili ste kao stojim u redu pred šalterom svetog Petra, je l’ da?
Ha, ha, mnogo smešno.
Imam ja smisla za humor, da znate. Na toj karti je bio klovn.
Dobro, nema novog izvlačenja dok ne stignem pred taj šalter – a kako imam sreće sa čekanjem u redovima i ljubaznim šalterskim službenicima, ne bi me čudilo da neka karakondžula drekne pauza baš kad se ja u’vatim za herc kralja.
Neko tu podvaljuje, da znate. Izvlači dobre karte i smešta ih u špilove koje potura tatinim sinovima. Ma, sve je to ista banda, jedni drugima čuvaju leđa i sa ove i sa one strane šaltera.
Šta božija pravda? To se servira nama baksuzima, da se ne bi bunili. Nego kao, grešnici će biti kažnjeni. Aha.
A mi pepeljuge ćemo biti nagrađene. Ali posle. Ma daj. Pokvarenjaci jedni, taj božiji soj, svi do jednog! Nepotizam i korupcija!
I ‘ajde ti sad odigraj pristojan remi sa ovakvim kartama! Bez džokera. Sa tri duple. Znam, znam, neko ko ima sreće, handirao bi u trećoj ruci sa takvim kartama.
Rodi me majko srećnu, pa me baci na đubre.
Samo, majka nije čula ovo srećnu. Ostalo je odradila.
I pošto sudbina ništa nije htela da učini za mene, moram sve sama.
I baš mi ide, ne mogu da se žalim.
To što ponekad tako prsnem na svoju sudbinu, to je zato što neko mora da mi bude kriv za sve što mi ne ide.
A ja sam odgovorna za ostalo.
