Grozno se osećam kad čujem ovaj početak osude, bilo da ga izgovaram ja, ili neko drugi. Sumnjam da postoji neko ko to nikad nije izgovorio. Ali, možda postoje oni koji su to prestali da govore, pa me ta pomisao hrabri, možda ću i ja prestati.
Kako neko može neke meni zaista neprihvatljive stvari (a sve što se tiče mučenja, ubijanja i namerne surovosti mi je neprihvatljivo), zaista ne želim da znam. Ne želim to ni da pokušavam da razumem, strah me da se upuštam u uživljavanje i empatiju, jer, možda ću razumeti. A kad nešto razumem, to rezonira sa nečim što postoji u meni. Pa, ako razumem mučitelja i ubicu, onda sam i ja potencijalni mučitelj i ubica, a o tome ne želim da razmišljam.
View this post on Instagram
Kad kažeš „kako neko može“ odmah stavljaš sebe na drugu stranu, predstavljaš sebe kao onog ko ne može i ko nikad ne bi sebi dozvolio nešto tako nisko, gadno, glupo, mračno… Bacajući kletvu osude na drugog, ostaješ čist i nevin, sa druge strane svakog zla. A to je, najblaže rečeno, licemerno.
Niko nije sasvim iznad i izvan svakog zla. Osim ako baš i nije čovek. To što smo ljudi, kvalifikuje nas za sva sranja koja je ikad ijedno ljudsko biće napravilo (uključujući i ona od kojih nam se diže kosa na glavi, od kojih se osećamo bolesno, postiđeno, besno i bespomoćno, jer, kako neko može…), što implicira da, ako hoćemo da budemo pošteni i ako hoćemo da se udubljujemo, sve možemo da razumemo. I ono neprihvatljivo.
„Ko je bez greha, neka prvi baci kamen“ – kažu da je kazao Isus, a to je priča o milosti i o ljudskoj prirodi. O tome da nemamo prava da osuđujemo i sebe proglašavamo „nevinim“, i da smo dužni da uložimo napor da dosegnemo milost i oproštaj, jer se i to nalazi u nama. I to, u boljem delu nas, onom koji se tiče duha, ljubavi, svesnosti o tome da smo svi povezani, da smo jedno.
