Možda njima ljubav nije važna kao nama. Možda im je važna na drugačiji način. Ili drugačije pokazuju šta im je i koliko važno. Naučeni da kuliraju i zaobilaze osećanja, da ne ispadnu slabići, muškarci prosto, vole drugačije.
Kad obrate pažnju na nas, onda se trude da nas fasciniraju nekim performansima, puštaju nam svoje omiljene pesme i spotove, pričaju o stvarima koje ih zanimaju, a nama to opet nije dovoljno.
Jer nije to ta pažnja, koju mi tražimo. I sve nam se čini da smo kod njih u drugom planu. A možda nam se i ne čini, samo je teško prihvatiti to.
Oni uzimaju vezu zdravo za gotovo. Ako je sa vama, to vam je valjda dovoljan dokaz pažnje i privrženosti. Jer da im nije stalo ne bi ni bili sa vama. Prosto. Samo što nije tako prosto.
Iz njihove perspektive, mi smo te koje komplikuju. A možda stvarno komplikujemo. Tražimo da nam pokazuju i dokazuju osećanja, onako kako mi to radimo. A mi smo mnogo dosadne kad nam je stalo. Fokusiramo se na svoja osećanja, odmah hoćemo da gradimo vezu, čas se ispovređujemo što oni drže distancu i upinjemo se da im se približimo. Da ih okupiramo. Hoćemo da znamo da li oni misle na nas stalno, kao i mi na njih. A oni možda ne misle, jer im pažnju obuzima nešto drugo, sasvim bezbedno po nas, a sasvim prijatno njima. Ali nema veze sa nama. I to nas vređa.
