Nama sve ima veze sa njima. I kad shvatimo da je njima život i dalje isti i da su im prioriteti i dalje isti, onda počnemo da tripujemo i da se pitamo da li nje njima uopšte stalo i šta da radimo i koje strategije da potegnemo i kako da ih navedemo i kako da ih zadržimo…
Dosadne smo. Zaslužile smo da nam neki đavo kaže ma voli te, samo se pravi.
Možda samo treba da ih pustimo da dišu. Da ne gnjavimo svojim očekivanjima, da konkretizujemo zahteve. Da im objasnimo.
U fazonu, znaš, ja nemam pojma da je tebi stalo do mene, ako mi ne odgovoriš na poruku. I onda tripujem i kidam se . Pa pošaljem još jednu poruku. I ako ne odgovoriš, potpuno se izbezumim i uvredim. Treba mi feedbac. Onda te neću zatrpavati porukama, a biće mi i mirnija glava.
Oni ne znaju kako se mi osećamo, ako im ne kažemo. A ne znaju ni šta da rade, ako im samo saspemo svoje nezadovoljstvo, strahovanja, očekivanja i razočarenja. Onda se samo brane. Jer se osećaju preplavljeno i napadnuto. Njima mi delujemo sumanuto što tako mnogo osećamo i toliko toga je usmereno na njih.
Obostrano razumevanje mora da potekne od nas. Pošto smo mi te koje komplikuju, koje dublje doživljavaju i više tripuju, dužne smo da pojednostavimo. Zbog sebe i zbog njih. Lakše je kad je malo prostije. Onda ne moraju da nas kuliraju i da se prave. A mi ne moramo da umišljamo, tamo gde možemo da se sporazumemo.
