Kako oprostiti onome ko se uopšte ne kaje? (BLOG)

O, šta ću sad sa tim? Da izbičujem svoj ego i oteram ga gladnog u kućicu? Da ga pustim da balavi i cvili ili da mu dam neku kosku, da je glođe i da me ne maltretira svojom glađu. Srce kaže, pusti. Pusti. Pusti ego da gladuje, pusti kosti, pusti gluposti. A ego kaže JA. I ja tada ne znam tačno šta sam sve JA i koje JA je veće i važnije. Znam samo koje je gladnije. Sklupčam se u ćošak sa svojim cvilećim egom i duvam u šake, ne bi li malo toplote dospelo do srca koja se stinulo kao ohlađena mast. Ne bih li prokrčkala i podgrejala ono što je važno. A to ne može, ako od spolja ne dopire malo toplote. Ono malo ljubavi. Na neki način. Makar i nedovoljan, nemaran, bez nežnosti i privrženosti, bačenih usput, kao delo rasejanog milosrđa. Malo je dovoljno. Kad neko makar malo voli, zaslužuje svaki oproštaj, čak i ako ga ne traži i ne želi. Zbog svega što je dao dok je malo voleo. Zbog toga što će možda sledeći put nekog drugog voleti mnogo više. I zbog toga, što na kraju krajeva i početku početaka niko drugi nije važan, ničija ljubav, kajanje i nekajanje nisu bitni. Važno je da sačuvaš ono što osećaš, da ostaneš u svojoj ljubavi, onoj koja uvek sve prašta. Bilo kome. Bez ikakvog razloga. Samo tako. Jer ljubav.